Kada je “žrtva” postala loša reč?

Zašto preziremo slabost u nama i drugima?

Skoro je u jednoj TV reklami poznati atletičar izjavio da je bolovao od vrlo teške bolesti, ali da nije rekao nikome. Zatim je izjavio: ”Ja ne kažem da sam žrtva, samo želim da znate da postoji način da se izlečite, način koji zaista funkcioniše.” Zatim je nastavio da promoviše proizvod. Činjenica da je on hteo da postigne cilj izuzimajući da on nije žrtva vrlo me je uznemirila. On je upravo priznao da je bio žrtva bolesti godinama. Zašto se on osetio primoranim da nas obavesti da on nije žrtva?

Odgovor je zaista veoma jednostavan. On je najverovatnije to rekao zato što se plaši da ga okolina ne doživi kao žrtvu zato što bi to omalovažilo ili uništilo reputaciju koju je stekao kao poznati atletičar. Rekao je to zato što je želeo da bude jasan da samo zato što je imao ovu bolest to ne znači da on i dalje nije veliki i jak i snažan. Rekao je to zato što kao i mnogi drugi Amerikanci, ukoliko ga okolina doživi kao žrtvu to se automatski povezuje sa biti slab ili biti gubitnik.

Kada je “žrtva“ postala loša reč? Definicija Merriam-Webster glasi da je žrtva osoba koja je napadnuta, povređena, opljačkana ili ubijena od strane druge osobe ili osoba koju je povredio neprijatan događaj (kao što je bolest ili nesreća). Ne postoji ništa što je rečeno ili što ukazuje da se u definiciji ukazuje na slabost.

Ono što je još važnije, kada je došlo do toga da žrtva postane loša stvar? Stalno to iznova i iznova viđamo i čujemo. Reporter gura mikrofon u lice žrtvi tornada, osobi koja je upravo izgubila kuću i svu svoju imovinu. “Kako se osećaš?” reporter pita. “Dobro sam. Drago mi je da smo svi izašli iz ove situacije živi. To je najbitnije.”

Iako je istina da je najbitnije da su svi preživeli, šta je sa patnjom ove osobe? Upravo je izgubila sve što poseduje-uključujući sve svoje fotografije, važne ploče, sve negovane uspomene. Ona će bukvalno morati da počne sve iz početka. Zašto nije mogla da priča o tome?

Zar iskreniji odgovor na pitanje, “Kako ste” ne bi zvučao: ”Osećam se grozno. Upravo sam izgubio kuću i sve što posedujem. Izgubili smo sve naše fotografije i stvari koje su bile u našoj porodici godinama-stvari koje su nezamenljive. Moraću da počnem ispočetka, od ničega.“ Zašto ovaj čovek nije govorio istinu?  Zašto nam nije mogao reći kako se stvarno oseća umesto što nam je dao lažan odgovor? Sigurno da je bio zahvalan što su on i njegova porodica živi. Ali zahvalnost za svoj život ne briše bol i patnju koju bi svako iskusio od tako razarajućeg gubitka.

Čovek nam najverovatnije nije rekao kako se stvarno oseća zato što je znao da mi zapravo ne želimo to da čujemo. Mi smo želeli da čujemo od njega da je on dobro i da se oseća zahvalno. Mi nismo želeli da čujemo o njegovom bolu i patnji zato što nismo želeli da se osećamo loše. I nismo želeli da ga vidimo kao žrtvu zato što bi nas to podsetilo da smo svi ranjivi-da i mi takođe možemo postati žrtva u bilo kom trenutku – ili da smo u stvari mi bili žrtva u prošlosti.

Kada je avion na malezijskom letu 370 nestao pre  nekoliko godina, mi smo mogli da vidimo porodice od pretpostavljenih mrtvih putnika kako plaču i tuguju. Neki su iskazivali bes. Ovo je bio ljudski i veoma odgovarajući odgovor na gubitak voljenih, naročito na takav razarajući čin. Ali mnogi Amerikanci bili su kritični na takav javni nastup emocija. Učinio je da se osećaju neudobno. Američka kultura propagira da  u svemu treba videti pozitivnu stranu. Trebalo bi da se kažu stvari kao što je “Sve se događa sa razlogom“ ili „Zahvalan sam što nije bilo gore“.

Mi preziremo slabost

Šta se zapravo događa ovde? Čini se da novodošli obožavan, optimističan mentalitet potkrada našu humanost. Počinje u detinjstvu kada se mala deca uče da “trpe” i budu jaka umesto da im se dozvoli da plaču ili da se oseti njihov bol. To je pogotovo izraženo kod vaspitanja dečaka. Muški i ženski sportisti se vaspitaju u duhu da se ne prepuštaju osećanjima tuge usled poraza već da umesto toga prikrivaju bol fantazijama o narednim pobedama. To može da se vidi u broju dece koja su maltretirana zato što su doživljena kao slaba. I to se odražava na način na koji mi reagujemo na žrtve nasilja. Mi im kažemo “Nemoj da te vide da plačeš” ili “Nemoj da dozvoliš da te ovo oneraspoloži” umesto da im priznamo koliko je strašno, ponižavajuće i štetno kada si izazvan, gurnut ili pretučen od strane onih koji su veći ili jači od nas samih.

Mi imamo kulturu u kojoj ljudi preziru slabost kada je vide. Na taj način mi smo svi nasilnici na jedan ili drugi način. Mislite o tome. Ko su nasilnici u školskom dvorištu? Istraživanja i iskustva kažu nam da su nasilnici deca koja su zlostavljana u svom domu ili na nekom drugom mestu. To su deca koja su besna zato što ih je neko maltretirao. Pa šta rade sa svojim besom? Oni ne mogu da ga usmere na svoje zlostavljače, koji su obično odrasli ili starija deca koja su mnogo jača ili koja imaju više moći i autoriteta u odnosu na njih. Tako da oni preusmeravaju svoj bes na one koji su manji i slabiji u odnosu na njih. I šta oni rade sa svojim dubokim stidom kada se osete bespomoćno? Oni kažnjavaju one koji ih podsećaju na sopstvene slabosti i ranjivosti.

Nije ni čudo da mi podižemo još jednu generaciju siledžija i zlostavljača. Jedino ukoliko mi ne preokrenemo stvari i učinimo da je ok priznati kada smo i mi bili žrtve, da priznamo kada smo se osećali loše i da ne dozvolimo drugim ljudima da se osećamo postiđeno zbog toga, ili će se krug ponavljati.

Mi ne želimo da priznamo sebi da smo bili žrtve zato što mi ne želimo da osetimo našu ranjivost u svetu. Mi želimo da nastavimo da se pretvaramo, kao što to rade deca, da smo nepobedivi – da nas ništa ne može slomiti, da nas ništa ne može dotaći. Mala deca prolaze kroz period razvoja kada se osećaju da mogu da urade bilo šta i da neće biti povređena. Mnoge odrasle osobe žele da održe ovu fantaziju. Ali po koju cenu? Jedna od najvećih cena je da nastavimo da ignorišemo plač žrtvi, pogotovu naše dece, koja su svakodnevno žrtve zlostavljanja, siromaštva, homofobije, mržnje prema ženama i rasizma. Mi nastavljamo da poričemo realnost silovane mlade žene, seksualnog uznemiravanja, nejednakosti, zlostavljanja na radnom mestu i bezbroj drugih načina kojima su ljudi izloženi svakodnevno.

Okrivljivanje žrtve ili prebacivanje krivice na žrtvu

Ne samo da ignorišemo plač žrtvi i samim tim propuštamo priliku da im pomognemo našim saosećanjem i podrškom, mi završimo na kraju svega kriveći žrtvu. To je zato što ne možemo da tolerišemo slabost u drugima, jer nas podseća na našu slabost i ranjivost. Mi moramo da pronađemo način da sebe zaštitimo od njih. Koji je bolji način od toga da krivimo žrtvu za njenu ili njegovu situaciju? Da mlada žena silovana na žurci nije bila pijana, ne bi bila silovana. Nakon svega, dovela je sama sebe u opasnu situaciju. Trebala je da zna bolje. To je njena krivica.

Ukoliko je žena (ili muškarac) emocionalno ili fizički zlostavljan od strane partnera, mora da su to tražili na neki način. Iako mi ne krivimo njih što su bili zlostavljani, krivimo ih što su ostali u vezi. Nakon svega, ukoliko te neko maltretira, ti bi trebalo da odeš, zar ne? Ukoliko ne, zaslužuješ to što dobijaš.

A ukoliko je neko bio seksualno zlostavljan ili na bilo koji način maltretiran na poslu od strane nadređenog lica, mora biti dovoljno jak da da otkaz i nađe drugi posao, zar ne? Ukoliko imaš imalo samopoštovanja nećeš ostati u situaciji gde te ne cene ili gde se ne odnose prema tebi sa poštovanjem.

Mi mislimo sve ove stvari o ljudima koji su bili žrtve zato što želimo da se držimo fantazije da svi imamo izbore, da je sve što je potrebno za izlazak iz loše situacije hrabrost i odlučnost. Mi ne želimo da priznamo sebi da nekad nemamo izbora- da nekad moramo da se nosimo sa uznemiravanjem od strane drugih ljudi. Mi upiremo prstom na nekoliko osoba koje su uspele da prevaziđu ogromne prepreke i kažemo “Vidi, uspeo je. To znači da možeš i ti.” Mi upiremo prstom na čoveka koji je izgubio obe noge i nastavio da igra košarku u kolicima, uspešnog biznismena koji je uspeo da prevaziđe siromašno detinjstvo i postane milioner i kažemo “Vidi nju, vidi njega, prestani da plačeš, prestani da se sažaljevaš i samo nastavi dalje”.

Ponovo pitam, koju cenu plaćamo za ovo ponašanje? Šta mislite da se dešava sa drugim osobama koje su izgubile ruku ili nogu u ratu i koje ne mogu da streme tome da postanu takve veličine? Kako zamišljate da se ta osoba oseća? Kao promašaj, naravno. Kao gubitnik. On misli “ Ako on to može, zašto ne mogu ja?” On počinje da prezire sebe zbog svoje slabosti. On mrzi sebe zato što on ne može da se poveže sa svojim unutrašnjim herojem koji bi trebao da mu pomogne da prevaziđe svoj invalidited na grandiozan način. On se spušta u mračnu jamu depresije.

Brzinski ili instant oporavak

Mi ne samo da ignorišemo i okrivljujemo žrtve već i očekujemo od njih brzinski oporavak od nesreće. U američkoj kulturi propagira se “preboli” i “nastavi” reklama i mnogi ljudi nemaju puno tolerancije ili strpljenja za one koji to ne urade. Ali ovaj koncept “brzinskog ili instant oporavka” je ekstremno neprirodan i nerazumnih je očekivanja. Potrebno je vreme za oporavak od nesreće i izlečenje ne može doći sve dok ne postoji kompletno saznanje o tome šta se desilo i kako se žrtva osećala. Slično je onom čoveku koji je izgubio kuću u tornadu, mi imamo mnogo ljudi koji hodaju okolo pretvarajući se da ih nije negativno pogodila neka nesreća ili kriza.

Zlostavljanje ili druge forme negativnih uticaja uzrokuju da se žrtve osećaju bespomoćno i nemoćno i ova osećanja mogu voditi da se osobe osećaju poniženo. U Americi ljudi žele da veruju da je način da se žrtve oporave od negativnih osećanja da poriču osećaj bespomoćnosti i nemoći i umesto toga da se fokusiraju na to da postanu uspešniji i moćniji.

Mnoge žrtve zlostavljanja u detinjstvu pokušavaju da vrate osećaj svemoći koje su osećale pre zlostavljanja, one štite sebe postavljajući odbrambene zidove, pokušavajući da povrate kontrolu koju su nekada osećale. Tako mi možemo da zaključimo da će dete koje je emocionalno zlostavljala majka odrasti u osobu koja će emocionalno zlostavljati svoju ženu i decu; dečak koji je fizički zlostavljan od strane svog oca postaje nasilan prema drugoj deci u školi; devojčica koja je seksualno zlostavljana kada poraste postaje striptizeta, obmanjujući sebe da će na ovaj način ona moći da povrati kontrolu nad muškarcima. U svim ovim situacijama, bol i sramota zbog saznanja da su bili žrtve nije izlečen – on se samo maskira sa hrabrošću i grandioznošću.

Žrtvama je potrebno razumevanje i uvažavanje

Veoma je važno za sve, ali pogotovo za decu, da dobiju razumevanje ili potvrdu za svoja osećanja i iskustva od strane drugih. Nedostatak potvrđivanja ili uvažavanja može rezultirati ka razvoju osećanja krivice ili sramote kao reakcije na negativna iskustva. Potvrda predstavlja prepoznavanje i prihvatanje iskustva druge osobe odnosno njenog iskustva sa uvažavanjem. Kada neko uvažava nečije iskustvo, poruka koju ta osoba šalje je: „Tvoja osećanja imaju smisla. Ne samo da te čujem, već ja i razumem zašto se osećaš tako. Ti nisi loš ili nisi pogrešio ili nisi lud zato što se tako osećaš.“

Umesto da dobiju potvrdu da su njihova osećanja uvažena, većinu žrtvi ljudi ignorišu, odbacuju ili osuđuju. Umesto da budu ohrabrene da iskažu svoja osećanja, većina se srami u tišini. Što je još gore, mnogima se poništavaju osećanja i zapažanja. Poništiti znači napasti, odbaciti ili dovesti u pitanje osnovu ili realnost osećanja osobe. Ovo može da se učini putem poricanja, ismejavanja, ignorisanjem ili osuđivanjem osećanja druge osobe. Bez obzira na metod, efekat je jasan: Neuvažena osoba oseća se loše. Stoga postaje od suštinske važnosti da se njihov način zapažanja i njihova osećanja uvaže i potvrde u cilju izlečenja. Pokazivanje saosećanja prema nekome može biti forma uvažavanja. Pokazivanje saosećanja prema sebi – povezivanje sa sopstvenom patnjom sa ljubavlju i prihvatanjem – je način uvažavanja sebe – svojih osećanja, zapažanja i iskustva.

Ljudi koji poriču ili minimiziraju sopstvenu patnju vremenom otkrivaju da svo ovo pretvaranje i “kretanje unapred“ ih vremenom sustiže u obliku zdravstvenih problema, povezanih sa stresom. Još jedna negativna posledica je da, ironično, ljudi koji guše i poriču svoju patnju postaju intolerantni na patnju i bol drugih ljudi. Mišljenje ide u sledećem pravcu: ”Ako sam ja prevazišao to, treba i ti.” Njihovo saosećanje za druge ljude je zakržljalo zato što i oni sami nisu prihvatili da i njima treba pažnja i da je i oni zaslužuju.

Način da se izbegne odgovornost ili preuzimanje inicijative

Ipak, postoji još jedan razlog zašto neki ljudi krive žrtve za okolnosti koje su ih snašle,to  je pogodan način za izbegavanje odgovornosti za sopstvene postupke. Naša trenutna tendencija da gajimo prezir prema žrtvama daje nam svima jednostavan izlaz. Na primer, osobe koje rade sa uvredljivim ljudima znaju da  te osobe imaju problema sa preuzimanjem odgovornosti za svoje postupke. Ova odbrambena tehnika, iako neprihvatljiva, je veoma razumljiva. Ukoliko bi oni priznali da su bili nasilni i ukoliko bi preuzeli odgovornost za to koliko su povredili svoje žrtve, oni bi završili sa osećanjem strašnog srama u očima drugih ljudi. Osećali bi se da su pali najniže što neko može. Umesto toga oni smišljaju izgovore za svoje ponašanje, daju nam beskonačne razloge zašto njihove žrtve traže to.

Nastavljajući da krivimo žrtve, mi svi izbegavamo da se suočimo sa sopstvenim nedostacima, ravnodušnošću i okrutnošću. Ukoliko nastavimo da se držimo ideje da je uvek žrtvina krivica ili ukoliko ne možemo da ubedimo sebe da zapravo ne postoje žrtve i da čak i ako je neko bio žrtva trebalo bi da samo “pređe preko toga”, mi nastavljamo da izbegavamo kako smo povredili druge i kako se to odrazilo na njih.

Treba da prevaziđemo mržnju usmerenu ka žrtvama. Treba da prestanemo da se pretvaramo da žrtve ne postoje. Treba da priznamo da kada je osoba došla do toga da bude žrtva – bez obzira da li se to desilo zbog siromaštva, rasizma ili zbog bilo koje traume ili negativnog uticaja, da je ta osoba promenjena, bar privremeno. Toj osobi je potrebno da plače i da vrišti i da oseća bol. Toj osobi je potrebno da je neko zagrli i da je neguje. Toj osobi treba naše saosećanje za njen ili njegov bol i patnju. I možda najvažnije, toj osobi je potrebno uvažavanje iako je bila zlostavljana, iako je izgubila kuću, iako je bila silovana, iako živi u siromaštvu. I da, to boli, vrlo je bolno, vrlo je teško proći ove traume, ove napade, ove nejednakosti.

Možda ćete reći, “ Da, ali ako mazimo one koji su bili žrtve oni će ostati u ulozi žrtve. Mi moramo da ih ohrabrimo da nastave sa svojim životom tako što ćemo ih ohrabrivati da budu jaki.” Na ovo ja kažem, da li zaista mislite na žrtvu ili na sebe? Istina, doći će vreme kada će žrtvi trebati ohrabrenje da se poveže sa svojom snagom i odlučnošću, ali ne odmah nakon preživljene neprijatnosti. Ukoliko pritiskate žrtvu da “pređe preko toga” previše brzo, ona se može osetiti posramljeno i čak može sebe zamrzeti zato što ona nije toliko jaka koliko vi želite za nju da bude. I čak što je bitnije, ukoliko ne priznate činjenicu da je ona zaista bila žrtva ona će preispitivati svoju sopstvenu percepciju i možda čak i svoju normalnost. Žrtvama je potrebno uvažavanje – one moraju da znaju da se njihovo negativno iskustvo kao i osećanja koja idu uz to priznaju. Tada i samo tada one zaista mogu da nastave. Ne mogu vam nabrojati sa koliko sam klijenata radio koji su zaglavljeni u svojoj viktimizaciji upravo zbog toga što niko nije uvažio činjenicu da su bili zlostavljani i da imaju pravo na svoja osećanja vezano za to.

Zašto žrtve krive sebe

Kao dodatak tome da žrtve krive drugi, i delom zbog toga, žrtve takođe krive same sebe. Psiholozi već veoma dugo razumeju ovu tendenciju. Pre nego da se suoče sa činjenicom da su bili potpuno bespomoćni pred samim činom zlostavljanja, žrtve će tražiti bilo koji razlog da drže sebe odgovornim za ono što im se desilo. Verovanje, da su oni krivi za zlostavljanje, može da im da osećaj kontrole, međutim iluzoran, nad zlostavljanjem. Ukoliko oni veruju da se sve desilo zbog nečega što oni jesu ili nisu uradili, oni ne moraju da se suoče sa realnošću da su bili bespomoćna žrtva.

Ljudska bića teže da održe kontrolu, upravo zato što osećaj kontrole čini da se osećamo sigurnije i zato što u društvu u kome smo odrasli mi smo naučeni da verujemo da smo mi odgovorni za sve što nam se dešava i da mi možemo i da moramo da kontrolišemo naše živote. Stoga, kada nešto pođe naopako, mi se osećamo posramljeno zbog činjenice da smo izgubili kontrolu nad našim životima. Kada smo žrtva to čini da se osećamo nemoćno i ova nemoćnost vodi nas da se osetimo poniženo i posramljeno. Kao zaštita protiv osećanja ove bespomoćnosti i sramote, mi ćemo možda preuzeti ličnu odgovornost za sopstvenu nesreću.

Kao što je Džudit Herman, napisala u svojoj knjizi, Trauma i oporavak: The Aftermath of Violence—from domestic violence to political terror: ” Krivica može da se razume kao pokušaj da se izvuku neke korisne lekcije iz katastrofe i da se povrati neki osećaj moći i kontrole. Da zamislimo da je neko mogao da postupi bolje može biti više podnošljivo nego da se suočimo sa realnošću naše potpune bespomoćnosti.”

Ne pomaže što je u današnjoj kulturi zastupljen mentalitet krivljenja žrtve. Postoje čak i oni čija duhovna uverenja podržavaju da ukoliko ti se nešto loše desi to je zato što si imao negativne misli ili ponašanje. Kulturni uticaji poput ovog služe da odvoje i okrive žrtve pre nego da ohrabre na sopstvenom saosećajnom priznanju patnje.

I zato što naša kultura obeshrabruje ljude od priznavanja i/ili pričanja o njihovoj patnji, mnogi se ljudi mogu čak i osećati posramljeno kada se osećaju loše. To je kao da su uradili nešto loše – kao da je njihova ličnost ili njihov karakter njih izneverio na neki način. Nije ni čudo da mnoge žrtve imaju jako uverenje da ako stanu i priznaju njihov bol i patnju to je kao da “sažaljevaju same sebe” ili “da prave zabavu sažaljenja.”

Pa hajde da prestanemo da smatramo da je žrtva prljava reč. Hajde da otvorimo naše umove za istinitnost situacije. Postoje ljudi na ovom svetu koji su bili žrtve i oni imaju pravo da njihova patnja bude prepoznata i potvrđena. Oni imaju pravo da osećaju svoj bol i bes i bespomoćnost. Oni imaju pravo na vreme koje im je potrebno da im se rane zaleče. Oni imaju pravo da ne budu pritisnuti da “pređu preko toga” ili da budu zahvalni što nije gore. Oni imaju pravo da ne budu dalje posramljivani zato što oni ne mogu da prevaziđu ili da vide svetliju tačku. Oni imaju pravo da ne poriču svoj bol govoreći “Uvek postoji razlog” kada se loše stvari dese. I možda najbitnije, oni imaju pravo na naše saosećanje, našu brigu i našu ljubaznost.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Pscyhology Today

Advertisements

Leave a Reply