Suočavanje sa tugom i gubitkom kada bolujete od depresije

Nažalost, tuga je nešto sa čime ćemo se svi suočiti u nekoj fazi našeg života. Tuga se može javiti nakon smrti nekoga koga smo voleli ili zbog drugih okolnosti kao što je gubitak posla, gubitak ljubimca, pogoršanja našeg zdravlja, preseljenja ili završetka veze, simptomi su vrlo slični.

Kada se već suočavamo sa depresijom, dodatni pritisak oko nošenja sa takvim gubitkom može izgledati kao preveliki teret. Mi ćemo pogledati načine suočavanja sa tugom i dati Vam neke smernice kako bi Vam pomogli da izdržite.

Svačiji odgovor na tugu će se razlikovati, međutim, postoje mnoga zajednička iskustva koja delimo kada izgubimo nekog bliskog nama. Ona mogu biti:

Psihološka

  • Poricanje
  • Tuga
  • Bes
  • Ozlojeđenost
  • Iritabilnost
  • Promene raspoloženja
  • Krivica
  • Poteškoće sa koncentracijom
  • Osećaj neuspeha

Fizička

  • Problemi sa spavanjem
  • Umor
  • Gubitak/dobitak na težini
  • Zamagljen vid
  • Glavobolje
  • Svrab
  • Gubitak daha
  • Suva usta

Bihejvioralna

  • Povlačenje
  • Izbegavanje
  • Gubitak apetita ili prejedanje
  • Poteškoće oko donošenja odluka
  • Traženje sigurnosti
  • Agresija
  • Lečenje na svoju ruku

Prva stvar koju treba da shvatite je da su svi ovi i drugi simptomi normalni. Ne postoji “pravi put“ ili zaista „pogrešan put“ kod suočavanja sa tugom. Vaše telo je doživelo veliki šok i mnoge od reakcija, pogotovu fizičke, predstavljaju prirodan odgovor bori se ili beži refleksa, na zadati udarac.

Samo saznanje da su ove reakcije normalne i da će proći, čini malo lakšim da se suočimo da celim procesom. To će biti bolno i ništa što mi uradimo ili kažemo neće otkloniti bol. Život će zauvek biti promenjen. Međutim, Vi ćete, vremenom, naučiti da prihvatite Vašu novu realnost i samim tim bol će se umanjiti.

Postoje mnogi modeli koji se koriste kako bi pomogli u objašnjenju faza tugovanja koje prolazimo – Kübler-Ross model je najčešće korišćen model i može biti od pomoći da bolje  razumete zašto se Vi osećate tako.

Budite dobri prema sebi

Od velike je važnosti da budete dobri prema sebi tokom procesa, kao i u svim ostalim fazama Vašeg života. Dajte sebi vremena i ne očekujte da ćete se brzo osećati bolje – ukoliko je Vaše telo doživelo veliku traumu, kao što je saobraćajna nesreća, Vi ćete znati da će trebati neko vreme da se oporavite. Um nije ništa drugačiji, jer i tuga predstavlja veliki traumatični događaj.

Dozvolite sebi da osetite tugu, šok, bes, usamljenost – prihvatanjem ovih osećanja Vi dajete sebi dozvolu da tugujete i ta osećanja ne mogu da rastu unutar Vas. Ovo može pomoći kod ublažavanja nekih od fizičkih simptoma koji se javljaju, kao što je bori se ili beži odgovor na situaciju. Pričajte sa ljudima o tome kako se osećate, vrištite ili ćutite ukoliko Vam je to potrebno, plačite. Uvek sebe podsećajte da je to normalno i da će vremenom proći. Nemojte uslovljavati sebe da treba da “budete jaki“ i da „treba da nastavite dalje“ nakon određenog vremena – Vaš bol je je i dalje Vaš bol i proživećete ga drugačije od ostalih ljudi. To je u redu!

Oprostite sebi

Mi se često kajemo kada izgubimo nekog bliskog nama – trebalo je da provodimo više vremena sa njima, nešto nismo trebali ili smo trebali da im kažemo. Mi takođe možemo osetiti krivicu povodom naše reakcije na smrt – mi možemo osetiti olakšanje, jer je neko ko je živeo u bolovima umro i ne pati više. Mi možemo osećati krivicu zato što ne plačemo ili zato što nismo “dovoljno tužni“, jer imamo trenutke radosti i smeha. Ova osećanja deo su procesa tugovanja i mi treba da ih prihvatimo i pričamo o njima kako bi bili sposobni da oprostimo sebi. Mi ne možemo promeniti prošlost, ali samim prihvatanjem ovih osećanja, kao normalne faze tugovanja, mi ćemo moći da nastavimo dalje.

Rutina

Rutina je važna. Kada doživimo tugu mi se zatvaramo. Mi ćemo prestati da radimo stvari koje inače radimo. To je potpuno u redu. Nama treba vremena da se oporavimo. Međutim, važno je da zadržimo neku vrstu rutine. Pokušajte da jedete redovno (podesite alarm na telefonu kako bi pomogli sebi da zapamtite). Idite u krevet i ustajte u određeno vreme, čak i ako se borite sa spavanjem. Pokušajte da se viđate sa drugim ljudima i izlazite napolje bar jedanput dnevno, pa makar samo da bi sedeli u bašti.

Pustite druge unutra

Dozvolite drugima da Vam pomognu.Kada izgubimo nekog ko nam je blizak, ljudi će se ponuditi da nam pomognu. Iskoristite to. Vi možete pitati ljude da dođu i prave Vam društvo. Da kuvaju hranu za Vas, obavljaju kupovinu za Vas, pomognu sa čišćenjem, prošetaju Vašeg psa, listi nema kraja. Često ljudi žele da pomognu, ali ne znaju kako – obratite se ljudimo ukoliko Vam je to potrebno. Budite konkretni: ukoliko Vam je potrebna pomoć sa određenim poslom, pitajte.

Budite kreativni

Ponekad treba da uradite nešto konkretno kako bi pomogli sebi da istražite svoja osećanja. Pišite dnevnik ili pismo Vašim voljenima o stvarima koje ste želeli da im kažete. Napravite kolaž ili foto album. Naslikajte ili nacrtajte osobu ili nešto što je bilo važno njima. Kako budete prolazili kroz proces tugovanja Vi ćete možda imati potrebu da se bavite humanitarnim radom ili nečim što je njima bilo važno kako bi održavali vezu živom. Npr. ukoliko je neko koga smo voleli umro od raka, takođe je u redu ako ne želite da imate u budućnosti nikakve veze sa tim, jer sećanja mogu biti previše bolna. Želja da nastavimo dalje je potpuno normalna.

Pripremite se za okidače

Čak i kada smo otpustili našu tugu i nastavili sa životom, mogu se desiti stvari koje mogu biti okidači tim osećanjima i reakcijama ponovo. Često nam se dešava da nas rođendani, godišnjice ili spomenici mogu podsetiti na početnu tugu i bol. Napravite planove za te dane, trudite se da ih ne provodite sami. Uradite nešto kako bi slavili sećanje na tu osobu. Prihvatite te dane i dane koji će Vas podsećati na njih i znajte da će i to proći. Takođe, ako ne želite da obeležite te dane, to je takođe normalno, tuga je veoma lična emocija i važno je da uradite ono što je dobro za Vas, međutim, pokušajte da ne budete sami tokom tih dana.

Zapamtite da zarastanje bola ne znači da ćemo zaboraviti naše voljene. Oni će uvek biti tu. Oni će Vam uvek nedostajati, ali stara izreka „vreme leči“ je istinita. Vremenom mi naučimo da nastavimo sa našim životima.

Šta ukoliko postane previše?

Faze koje svi prolazimo su normalne i jedini način da prođemo kroz njih je da ih proživimo. Za neke ljude ovo će trajati duže u odnosu na druge i to je normalno takođe. Pronalaženje grupe za podršku može Vam pomoći – pričajte sa drugim ljudima koji razumeju Vaša osećanja, kako bi shvatili da niste sami.

Veoma retko se dešava, ali se dešava da se možemo zaglaviti u krugu tugovanja i da nam zatreba pomoć da prođemo kroz patnju. Ukoliko se osećanja tuposti, tuge, besa, vremenom ne umanjuju već se povećavaju, treba popričati sa svojim lekarom ili kontaktirati psihoterapeuta koji nam može pomoći da zajedno prođemo ova osećanja.

Trebalo bi da pričate sa nekim ukoliko:

  • Imate redovno, intenzivno osećanje da ste Vi trebali da umrete umesto Vaših voljenih.
  • Krivite sebe konstantno i niste sposobni da racionalizujete svoja osećanja.
  • Osećate se tupo ili usamljeno više od nekoliko nedelja.
  • Okrećete se alkoholu ili drogi kako bi ublažili bol.
  • Osećate se nesposobno da obavite Vaše uobičajene aktivnosti.

Zapamtite da mnogi savetnici često preporučuju da prođe šest meseci između žalosti i traženja pomoći u vidu terapije, jer su plakanje i tuga sasvim normalne i neophodne reakcije, iako ne postoje tačno utvrđena i brza pravila. Terapije na kojima se priča neće učiniti da Vama ne nedostaje neko, ali Vam te terapije mogu pomoći da prođete i pojasnite emocije i mogu Vam pomoći da “funkcionišete“ na mnogo bolje načine. Međutim, Vi znate Vaša sopstvena osećanja i ako se borite sa suočavanjem, pogotovu ako ste ranije bolovali od depresije, uvek treba sa lekarom da proverite kako se snalazite u svemu tome.
Kada izgubimo ljude koje volimo, to i treba da bude teško i to niko ne može da Vam oduzme. Vi ćete plakati, Vi ćete tugovati, Vi ćete vikati i vrištati – ali polako ćete uočavati da manje plačete, da se sve više i češće smejete i prisećate srećnih uspomena, smejete na šalu koju su Vam nekad ispričali i bol će, iako je još uvek tu, biti manji. Dok ne dođete do te faze, kada počnete da uočavate svetlo i faze kada ćete znati da ćete biti u redu, podsećajte sebe da su Vaše reakcije normalne. Do tada, u ovoj fazi Vašeg života, više nego bilo kada ranije, nastavite da vodite računa o sebi i znajte da niste sami.

Preveo: Psiho ćoše

Izvor: blurt

Advertisements

Categories: Depresija, Psihologija

Tagged as: , , , ,

Leave a Reply