Da li verujete u sudbinu?

Često govorimo stvari kao ‘njima nije bilo suđeno da budu zajedno’ ili ‘zapisano je u zvezdama’, ali često to radimo ne preispitujući sopstvene poglede na sudbinu, bilo da zaista verujemo da su događaji i čak i postupci njom i vođeni. Ukoliko izaberete da verujete u sudbinu onda će to naravno imati veliki uticaj na to kako univerzum funkcioniše i to će povući mnoga druga uverenja o životu. U daljem tekstu razmotrićemo ozbiljnije, da li je sudbina nešto u šta zaista treba da verujete i koji su rizici prepuštanja sopstvenog života u ruke bogova.

Zašto verujete u sudbinu?

Mnogi od nas veruju u sudbinu, jer je posmatraju kao ćebence sigurnosti ili kao način da se osete bolje. Kada nešto krene naopako, na primer, možemo često da uveravamo sebe time što ćemo jednostavno reći ‘tako je suđeno’. U međuvremenu, ako smo zabrinuti oko intervjua ili sastanka, možemo jednostavno reći ‘šta bude, biće’ i da će to biti dobar način da se osetimo bolje i manje nervozno povodom svega toga. Time što zamišljamo da tamo negde postoji neki unapred osmišljen plan za naš život i da je naša sudbina već ispisana, to nam dozvoljava da se zavalimo i osećamo sigurno u znanju da se sve događa sa razlogom i da će sve ispasti dobro na kraju.

Dokazi u prilog sudbine

U prilog tome idu neki slučajevi i primeri koji sugerišu da sudbina može biti realna. Mnogi od njih su nekako tajni i nisu naučno dokazani. Na primer, postoje ljudi koji tvrde da mogu da vide budućnost, ili oni koji tvrde da su videli budućnost u snovima i mnogi od nas osetili su i doživeli slična iskustva kada se javi osećaj već viđenog tj. deža vi. Naravno, da bi bili sposobni da vidimo budućnost, tamo negde mora biti unapred predodređena sudbina i kao takvo, verovanje u tarot karte u suštini zahteva verovanje u sudbinu. Ukoliko uzmete takav pogled i uverenje da karte pokazuju ‘nečiju budućnost’ i da ste vi sposobni da promenite budućnost, onda to poništava činjenicu da ukoliko sudbina postoji, onda ćete vi uvek videti te karte, što znači da su te karte bile pogrešne. Pa žao mi je, ali je ili sudbina ili psihička čitanja ili ništa od toga. Oni koji su religiozni i veruju u Boga u međuvremenu će takođe verovati u sudbinu. To je delom tako zato što neki Hrišćani veruju da bog kontroliše sudbinu, ali čak i oni koji u to ne veruju, svesni su da je Bog ‘sveprisutan’ što znači da on može da ‘vidi budućnost’. To ponovo može da sugeriše da je budućnost već zapisana i onda upadate u teološke rasprave o tome da li je zaista fer da kaznite one koji nisu religiozni – vidite da su oni oduvek bili predodređeni da idu tim putem (ali to je za neki drugi članak).

Više naučnih i konkretnih dokaza za sudbinu leži u studiji koja demonstrira da mišićna vlakna počinju da startuju na pokret pre nego što smo svesni odluke da se pokrenemo. To onda sugeriše da mi nismo svesni komandi nad našim postupcima kao što uglavnom verujemo, već da su naše svesne misli rezultat neke predoređene biološke potrebe da se krećemo, govorimo ili mislimo nešto.

Svesnost je jednostavno ‘nusproizvod’ takvog pogleda. I dok to ne mora nužno da znači da su naši postupci kontrolisani ‘sudbinom’ to je jedan od delića naučnih dokaza koji sugerišu da naši postupci mogu biti izvan naše kontrole. Tim pogledom na svet mi možemo takođe misliti o sopstvenim odlukama kao o nečemu što diktiraju čisti biološki procesi u mozgu, što teoretski može biti nešto predvidljivije od ‘izbora’. Ukoliko prihvatite da su ostali događaji takođe ultimativno predvidljivi i da se mogu svesti na matematiku, onda realno možete imati argumente da je na neki način naš kurs predodređen. Isto kao što i kompjuter ne može zaista izabrati nasumično broj, stvari se mogu pojavljivati nasumično ili se predvidljivost može svesti na šablon.

Dokazi protiv sudbine

Ali naravno ima dosta dokaza protiv sudbine i svakako da intuitivno osećamo kao da mi imamo kontrolu nad sopstvenim postupcima. Ono što je još važnije jeste da  postoji opasnost da delamo u skladu sa tim da je sve predodređeno, jer nas to može potencijalno voditi  ka tome da postanemo na neki način lenji, kako postepeno gubimo unutrašnji osećaj kontrole. Vaš fokus na kontrolu u suštini će zavisiti od toga da li mislite da vi diktirate događaje ili to rade spoljašnji faktori i to će zauzvrat učiniti da se vi više ili manje borite i poboljšavate i radite na sebi. Ukoliko verujete u sudbinu, onda su određene stvari već zapisane i to uverenje naravno oduzima odgovornost da ste možda prethodno osetili neki osećaj odgovornosti. Ukoliko verujete da je sve predodređeno onda možete prestati da jurite za svojim snovima, zato što, pa, šta je poenta? U stvari ukoliko je sudbina realnost, onda šta je poenta svega? Istovremeno, ako se ne pokažete dobro na intervjuu, time što kažete ‘nije bilo suđeno’ je u redu i dobro, sve dok vas to uverenje ne sprečava da pogledate šta je pošlo pogrešno, kako bi pokušali da se poboljšate za sledeći put.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Healthguidance

Advertisements

Leave a Reply