Svako se bori, zato se nemojte stigmatizovati

Posted by

“Sramota koči deo nas koji veruje da smo sposobni da se promenimo.” ~Brene Braun

Sa psihološke tačke gledišta, moje je detinjstvo bilo loše.

Nisam imao puno prijatelja, retko sam izlazio iz kuće, bio sam strašno stidljiv, dosta su me maltretirali i fizički i psihički.

Moje tinejdžerske godine nisu bile mnogo drugačije. Psihološki problemi koje sam imao kao dete, povećavali su se u budućnosti i stvarali sve više dubljih problema.

Kada sam krenuo na fakultet, nisam magično postao samopouzdaniji i nisam razvio visoko samopoštovanje. Bio sam gotovo ista osoba.

Sada, ja ponosno (i skromno) mogu reći da sam prevazišao većinu problema iz detinjstva i tinejdžerskih godina, uključujući one povezane sa mojim društvenim delom života.

Ali nisam ovde želeo da vam ispričam kako sam to uradio. Za to bi verovatno bila potrebna knjiga. I verujte mi, to nije tako slavno, kako bih ja želeo da bude.

Umesto toga, želim da vam ispričam o jednom faktoru koji je napravio svu razliku na mom putovanja promene i razvoja.

Jedan faktor koji je učinio da moje putovanje bude ponekad podnošljivo. Bez toga, ja bih odustao.

Ja sam loš, zar ne?

Kada sam bio mlađi, bio sam stidljiv i usamljen i depresivan. Moje socijalne veštine bile su očajne.

To je, samo po sebi, bilo dovoljno teško.

U osnovi, svedočio sam da se moj život raspada ispred mojih očiju, društveno i emocionalno.

Ali znate li šta je bilo gore od toga što sam video da se moj život raspada ispred mojih očiju?

Bilo mi je loše i sramio sam se samog sebe, zato što mi se život raspadao.

Verovao sam da mora da postoji nešto loše sa mnom i da je to razlog zašto patim.

Stigmatizovao sam sebe zbog mojih problema.

Razvijao sam teška osećanja sramote prema sebi, zato što sam bio stidljiv i usamljen i depresivan. I dugo, nisam mogao čak ni da se osetim dobro povodom toga ko sam ja, kao osoba.

Drugim rečima, nisam se osećao loše jedino zbog toga što nisam bio sposoban da izađem i da se družim. Takođe sam se loše osećao, zato što sam verovao da to što imam ove probleme, znači da sam bezvredan i inferioran naspram drugih ljudi. Da sam nedostojan njihove pažnje ili vremena.

Kada stigmatizujete sebe, osećaj sramote vas može oštetiti vrlo dobro. Verovatno nećete preuzeti akciju kako bi rešili sopstvene probleme. Mislićete da ste već gubitnik, pa zašto da se trudite?!

Osećanja sramote i stigme nikada ne mogu inicirati pozitivne promene u vašem životu. Ona će samo povećavati strah, mržnju prema sebi, anksioznost i samosažaljenje.

To je ono što sam ja radio godinama. Nisam ništa rešio. Sedeo sam i sažaljevao sebe.

Da li sam zaista loš?

Svi mi delimo želju da se povežemo jedni sa drugima. Veza je od suštinskog značaja za naše blagostanje. Niko ne može da živi sam; “vuk samotnjak” je samo mit.

I evo gde sramota stupa na scenu.

To je kada osetite da ste toliko puni mana da ne zaslužujete povezanost. To je kada verujete da ste previše loši za bilo koga i za bilo šta.

To je kada verujete da, zato što imate određene probleme ili pitanja, nikada nećete biti vredni kao i drugi ljudi.

To je kada stigmatizujete sebe zbog vaših problema i pitanja.

Tek kada sam prestao da radim to, bio sam sposoban da ustanem i uradim nešto povodom sopstvenih problema.

Znate kako je teško kada radite sa nekim ko osuđuje svaki vaš postupak. Neko ko veruje da ste loši, zato što imate sve te probleme. Šta ako ste ta osoba vi sami?

Postoji razlika između krivice i sramote. Kada osećate krivicu, osećate se loše zbog vaših postupaka, ali ćete verovatno nešto uraditi kako bi ih ispravili. Sa sramotom, podložniji ste tome da ne uradite ništa, sem da se valjate u samosažaljenju i samodestrukciji.

I u slučaju stigmatizovanja sebe zbog sopstvenih problema, u pitanju je sramota, a ne krivica.

Posedujte sopstvene probleme, mane i greške

Sećam se prvog puta kada sam počeo da usvajam to psihički.

Trebalo je da držim mikrofon i da pričam ispred gomile ljudi. To nije bilo obavezno, ali su me savetovali i očekivalo se da to uradim.

U tom periodu sam radio na sopstvenom samopouzdanju i društvenim veštinama.

Ali uplašio sam se. Pobegao sam. Nisam to uradio.

Sećam se da sam seo da popijem kafu, odmah nakon toga. Moj unutrašnji kritičar me je mučio. Osećao sam se kao prevarant i kukavica.

Nakon svega, radio sam na sopstvenom samopouzdanju i nisam čak mogao ni to da uradim.

Počeo sam da ubijam sebe u pojam. Osećanja sramote počela su da se razvijaju. Počeo sam da mrzim sebe zbog činjenice da nisam mogao da budem samopouzdan, kao što sam verovao da treba da budem.

Ispijao sam svoju kafu, dok sam emocionalno mučio sebe iznutra.

Ali onda sam prestao. Prestao sam da pijem kafu. I prestao sam da razmišljam.

Primetio sam da stigmatizujem sebe, zato što sam se uplašio i zato što sam pobegao. Nazivao sam sebe ružnim imenima, zato što nisam mogao da prevaziđem svoje nisko samopouzdanje.

To nije bio zdrav odgovor. Zdrav odgovor bio bi da se osećam loše (i krivo) povodom postupka, ali ne povodom toga ko sam ja kao osoba.

Pa sam prestao. I rekao sam sebi nešto poput, “Hej, ti imaš probleme. Ali svi imamo probleme zato što je to život – svako na neki način pati. Ti ljudi oko tebe imaju probleme takođe. Ti nekontrolisani događaji iz detinjstva mogu svakoga zeznuti. Radi na rešenju i daj sve od sebe da se poboljšaš. Osećati se loše i inferiorno, zato što imaš probleme gore je od realnog problema!” I čoveče, to je sačuvalo moje samopouzdanje od urušavanja.

Nekoliko meseci kasnije, održao sam i završio prezentaciju na istom mestu.

Za razliku od vremena kada sam išao u srednju školu. Tada, imao sam sličnu situaciju, gde sam trebao tokom časa ispred razreda da održim malu prezentaciju.

Pre tog časa, bio sam nervozan dok su učenici pristizali. Moje srce je tuklo jako, verovatno sam se preznojavao (ili tresao, ne sećam se). Nisam mogao da pričam ni sa kim ili da se jednostavno opustim sa prijateljima.

To nije bila uobičajena nervoza pre prezentacije. Bio sam strašno uplašen. Neki od mojih prijatelja, čak su se šalili na račun toga što sam bio veoma uplašen.

Srećom, nastavnik nije došao i nisam morao da održim prezentaciju. Da sam to učinio, bio bi to dramatičan neuspeh.

Bio sam spašen. Ali sam se i dalje osećao loše. Osećao sam se loše povodom sebe, zato što sam bio uplašen do krajnjih granica. Sažaljevao sam sebe, zato što sam bio kukavica.

Za razliku od primera koji sam naveo iznad, osećao sam se loše ne samo što sam se uplašio (ponašanje), već takođe i zbog toga ko sam ja kao osoba.

Ostao sam tamo davajući sebi imena. “Kakav plačljivko. Ti čak ne možeš da izađeš ispred svojih prijatelja i kažeš nešto. Pogledaj Aleksandra (jedan od mojih drugova koji je bio sjajan javni govornik). On se ne plaši i veoma je hrabar. Nije kao ti, ti mala, glupa kukavice.”

Ne stigmatizujte; Umesto toga uradite ovo

Ovaj koncept nije samo o socijalnim veštinama ili samopouzdanju.

Radi se o svakoj vrsti problema ili pitanja sa kojim se suočavate.

Zapravo, ne radi se o stvarnim problemima ili pitanjima. Radi se o svakoj situaciji koja čini da se osećate posramljeno povodom sebe, zato što se osećate kao da vam nešto nedostaje ili da nešto nije u redu sa vama.

To osećanje, osećanje da je “nešto pogrešno sa mnom zato što imam X ili Y,” gore je od realnog problema (X ili Y).

Bilo da je reč o depresiji, anksioznosti, neuspehu, odbacivanju, finansijskim problemima, porodičnim problemima, ili bilo koje druge vrste (obično ličnih) problema, koncept je isti. Nemojte stigmatizovati sebe zbog vaših problema. Jednostavno nemojte. Destruktivno je. I iz najdubljeg mesta moga srca, znam da ne zaslužujete da se osećate stigmatizovano. Niko ne zaslužuje.

Umesto toga, prepoznajte da nije sramota da se borite i da je moguće da napredujete, ako ste spremni da prihvatite odgovornost da učite i rastete.

Mlađa verzija mene, koja je bila veoma uplašena tada, shvatila je da postoji nada kada sam održao tu prezentaciju (i još nekoliko javnih govora). Ne bih mogao da održim tu prezentaciju da nisam sebe smatrao odgovornim za rešavanje sopstvenih problema. I ne bih mogao da smatram sebe odgovornim za poboljšanje, da sam stigmatizovao sebe.

Mnogo je lakše napredovati, jednom kada prihvatite da to što imate probleme, ne mora nužno da znači da ste loša osoba ili da je situacija beznadežna.

Ta lekcija je laka u teoriji, ali je potrebna velika količina samosvesnosti, brige za sebe i ljubavi prema sebi da bi bila primenjena. Ali jednom kada se primeni, može pomerati planine. Planine emocionalnih i psiholoških problema, koji su vas neverovatno mučili. Izaberite, upravo sada, da zapravo uradite to za sebe, kada vam bude bilo najviše potrebno, bez obzira koliko teško ili neprijatno to može biti.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Tinybuddha

Leave a Reply