Sve je u percepciji: Možete gledati kroz sočiva ljubavi ili straha

Posted by

“Nismo odgovorni za ono što naše oči vide. Odgovorni smo kako percipiramo, to što vidimo.” ~ Gabrijela Bernstajn

Jedna od stvari koje volim na putu ličnog rasta je ta što treba da učimo iste lekcije iznova i iznova, sve dok se one potpuno ne svedu na unutrašnji nivo. Volim kada pročitam ili čujem iste uvide u više navrata, od različitih izvora i u različitim fazama duž sopstvenog puta.

Skoro, kada sam bila u lošoj životnoj fazi, susrela sam se sa fundamentalnim učenjem Gabrijele Bernstajn u knjizi Univerzum vas podržava: 

Svaka moguća situacija, stvar i osoba u našem životu može se gledati putem jednog od dva sočiva: sočiva straha ili sočiva ljubavi.

Ovo su duboko različiti načini gledanja potpuno istih okolnosti. Ništa na spoljnom nivou ne mora da se promeni za vas, da bi doživeli radikalni pomak u percepciji: vi jednostavno treba da promenite sočivo kroz koje gledate.

Kada sam pročitala ovo, shvatila sam da sam bila uhvaćena u spiralu negativnog razmišljanja. Da, naizgled su se “loše” stvari dešavale u mom životu skoro, ali da li je istina da nisam imala izbora, sem da se osećam loše povodom njih?

Kao eksperiment, odlučila sam da pokušam da opišem trenutni život i okolnosti iz svake perspektive. Evo kako su stvari izgledale kroz sočivo straha:

Ja sam žena u srednjim godinama, sama i potpuno bez romantičnih perspektiva. Moja finansijska situacija je ekstremno ozbiljna. Ja gotovo ne radim ništa što je zabavno ili uzbudljivo. Radim nekvalifikovani posao i ostatak vremena provodim bez smisla i bez svrhe.

Ne zvuči lepo, zar ne? Izazvala sam sebe da budem brutalno iskrena, priznavajući da ono što nije priznato ne može da se promeni. Nije ni čudo što sam se osećala beznadežno i depresivno, sa tom pričom koja je tumarala u pozadini mog uma! Samim čitanjem te priče poželim da otpuzim ispod nekog kamena.

Evo i pogleda na moj život putem sočiva ljubavi:

Ja učim sve vreme i duboko sam uključena u razumevanje života i da rastem kao osoba.

Ja sam sjajna mama; imam prelep, brižan odnos sa svojom ćerkom i aktivno je podržavam u njenom rastu ka samostalnosti. Pomažem svojim roditeljima da naprave važnu tranziciju. Vodim računa o svojim odnosima sa braćom i sestrama i prijateljima.

Pomogla sam i inspirisala sam mnoge ljude putem svog pisanja i savetovanja. Imam perspektivne finansijske sigurnosti na više načina.

Zdrava sam i izgledam mlado; voljena, ljubazna i dobra osoba koja privlači druge lako. Zaista uživam u svom poslu i sa svojim saradnicima. Živim u slatkom stančiću u zabavnom komšiluku. Moja sadašnjost je značajna i moja budućnost je svetla i puna nade.

To je mnogo bolje! Isti život, različita sočiva. Ništa se nije promenilo spolja, ali se sve promenilo iznutra. Možete raditi ovu vežbu bukvalno sa bilo čime i bilo kim. Isprobala sam je na bivšem mužu, koji je bio u srži svih mojih skorašnjih problema. Evo i njega putem očiju straha:

On je potpuni gubitnik i nemoguće je raditi sa njim. On je sebičan i primitivan. On nikada neće naučiti i nikada se neće promeniti. Nemoćna sam da se udaljim iz ove situacije.

I putem sočiva ljubavi:

On je uplašen i oseća se loše povodom sebe. On ne zna kako da preuzme odgovornost, zato se iskaljuje na drugima. Oseća da nema kontrolu i misli da nema izbora, sem da radi to što radi. Učim gomilu stvari na osnovu njegovog iskustva!

Ta vežba (verovatno) neće promeniti mog bivšeg muža i ne čini da se osećam divno i ušuškano zbog njega, ali mi pomaže da se osećam manje izazvano njegovim ponašanjem i stoga je verovatnije da će to doprineti pozitivnijem ishodu. U najmanju ruku, jednostavno je bolje misliti na taj način – i to vredi mnogo!

Da li možete da mislite o nečemu u vašem životu što posmatrate sočivima straha? Pokušajte to da opišete, u sveukupnoj negativnog “slavi” – nemojte ništa zadržavati. Nije vreme za prosvetljenje; vi želite zaista da znate koja priča vodi šou. Potvrdite da na nekom nivou, bar neko vreme, to predstavlja istinu za vas.

Onda uradite suprotno. Kako on/ona/to izgleda očima ljubavi? Koji najpozitivniji preokret možete upotrebiti kod te situacije? Nemojte ništa izmišljati. To nije vežba za fantaziranje ili ulepšavanje. Tu se ne radi o tome da govorite sebi da verujete da je nešto ili neko, što je loše po vas, zapravo dobro.

Umesto toga, radi se o verovanju da čak i najgore situacije drže seme dobra, samo zbog učenja koje one donose. Izbora, da vidite sebe kao heroja, pre nego žrtve.

Kada čitate ili kažete svaku od tih priča, kako se osećate? Možemo izabrati između ova dva osećanja – ali to je izbor koji mora biti napravljen više puta tokom dana. Strah je navika koja zahteva neprekidan trud da bi ga pobedili. Ono što meni pomaže je kada se setim da nije važno koliko puta ću pasti, dokle god budem nastavljala da se vraćam!

Jedan od mojih učitelja često citira Vreme je za čuda: “Izabrala sam pogrešno, ali mogu ponovo da biram.” Gabrijela Bernstajn kaže da je mera našeg napretka koliko brzo shvatamo kada nismo u skladu sa ljubavlju i pravimo izbor da budemo u skladu sa njom. Iako nikada nećemo biti u potpunosti slobodni od straha, možemo da naučimo da se brzo vratimo ljubavi.

Još jedna stvar koja mi pomaže, je da priznam i imam saosećanja za svaku realnu emociju koju osećam, kada se uvučem u priču obuhvaćenu strahom. Ne pronalazim da je efikasno da prosto “nateram” sebe na osećanja ljubavi i radosti. Umesto toga, kažem nešto nalik: “Prepoznajem i poštujem da se osećam tužno i uplašeno i biram da se reorganizujem u skladu sa ljubavlju.”

To me podseća da tu postoji izbor koji treba da se napravi, zato što, kada smo u rukama straha to može izgledati kao jedina moguća interpretacija događaja. To mi daje malo više prostora za disanje, samo time što priznajem kako se osećam i da pratim put unazad ka priči koju pričam. Onda izaberem drugačiju priču (time što gledam na stvari drugačijim sočivima) i čekam osećanja da se usaglase.

Vaša osećanja će uvek oslikavati priču koju pričate, pa su najbolji indikatori, bilo da gledate putem sočiva straha ili sočiva ljubavi. Evo kako to funkcioniše: sočiva –>priča –>osećanja.

Primamljivo je razmišljati da treba da čekamo na nešto spoljašnje, da bi se promenili kako bi se osećali dobro, ali je neverovatno oslobađajuće shvatiti da mi sami imamo moć da promenimo naša osećanja – time što ćemo promeniti našu percepciju i izabrati pogled kroz sočiva ljubavi.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Tinybuddha

Leave a Reply