Emocionalna rana maltretiranja žrtve i njene porodice

Sledeći tekst pokušava da izrazi patnju deteta koje je žrtva maltretiranja. Pokazuje kako patnja troši ljude i takođe pokazuje najneposrednije posledice tog mučenja.

“Mi ne znamo šta nije u redu, on se konstantno žali na stomak i glavobolje. Ne zaspi kao pre, budi se uplašen noću i dolazi kod nas u krevet. Uočavamo da se on brine povodom stvari koje ga nikada ranije nisu interesovale.

Ima iznenadne promene raspoloženja. Jednog trenutka, čini se da je sa njim sve u redu, a sledećeg je veoma ljut ili počne nekontrolisano da jeca. Ponekad se čak ponaša buntovno kada mu kažemo da prestane da gricka nokte ili da povlači kosu – ponašanja koja nismo uočavali kod njega ranije.

Nešto ga muči, ali mi ne znamo šta je u pitanju, jer on neće da priča sa nama. Sumnjamo da se nešto dešava u školi. Možda je pod velikim pritiskom ili mu neki klinac zadaje muke. Konstantno kopamo po njegovom okruženju. Čak smo i pitali njegovog nastavnika, njegovu braću, roditelje njegovih prijatelja. Ali niko nam ništa ne govori.

Ponekad, on postaje veoma nežan i iako je afektivno dete, njegova zavisnost zabrinjava. Ponekad, on zahteva našu pažnju na nemerljiv način. Kako mi ne znamo odakle potiču te promene pokušavamo da pričamo sa njim i shvatimo šta se dešava.

Ponekad se zatvara i govori da ne želi da priča, da je posramljen. Drugi put nam kaže da ne želi da ide u školu, da se nešto loše dešava. Konačno nam otkriva da ga klinci iz škole maltretiraju, da su ga neki vređali, a neki i tukli.

Naš svet se raspada. Mi smo upravo imenovali izvor bola, patnje i neprijatnosti. Maltretiranje.

Preuzeli smo momentalno prvi korak: da pričamo sa školom. Oni treba to da reše. Ta deca treba da se suoče sa posledicama svojih postupaka. Naše dete neće prolaziti kroz to ponovo. Ni naše, niti bilo čije dete.

Vreme je da organizujemo naše ideje i uvidimo šta možemo da uradimo, kako da postupamo. Kada se to desi, teško vam je da ne vređate nasilnike i njihove porodice. Međutim, znamo da je za naše dete najbolje da izbegne da bude deo konflikata i direktnih suočavanja.

Stoga, sada čekamo i pokušavamo da ublažimo nekontrolisane emocije. Ta osećanja nam ne dopuštaju da jasno razmišljamo, ali time što ćemo odvojiti malo vremena i izbegavati situaciju mora ih umiriti.

Najbitnija stvar je da kreiramo sigurno okruženje za naše dete. Mi već radimo na tome, radimo sve što možemo. Škola preuzima potrebne mere. Nastavnici i prijatelji biće svesni svakog pokreta i svakog gesta koje nasilnici budu napravili, a da su usmereni ka našem sinu.

Međutim, to nije sve. Emocionalna rana koje je maltretiranje napravilo našem detetu i dalje je prisutna. Čak iako nam je rekao, on je i dalje uplašen i dalje pati. Odbija da ide u školu. Šta možemo da uradimo?”

Pomozite detetu da se nosi sa emocionalnom ranom maltretiranja

Pomoći detetu koje je bilo žrtva maltretiranja da se nosi sa emocionalnom ranom, koje je isto prouzrokovalo, nije lako za porodice.

Uspostavite siguran prostor i pouzdano okruženje. Bitno je da dete uverite da će se ljudi koji ga okružuju pobrinuti da mu se ništa loše ne desi. Recite im da je njihovo okruženje na njihovoj strani i da će agresori morati da se suoče sa posledicama sopstvenog ponašanja. Čak iako to može biti teško, roditelji treba da izbegnu da prezaštite sopstveno dete, jer to može uzrokovati negativne posledice.

NAPOMENA: Čak iako škola uspostavi neophodnu kontrolu, kako bi izbegla maltretiranje, detetovo odbijanje da ide u školu može potrajati. Iz tog razloga, važno je da date do znanja da je okruženje bezbedno, da je odlazak u školu pozitivna stvar i da će povratak na časove pomoći da se, malo po malo, osete bolje. Možemo olakšati proces ponovnog uključivanja time što ćemo polagano izlagati dete školskom okruženju uz sastanke sa prijateljima, šetnjom pored škole ili čak uključivanjem na nekoliko sati, sve dok dete ne shvati da tamo nema opasnosti.

  • Pričajte sa detetom jasno povodom njihove patnje. Neprijatnost treba da se imenuje i dete možda neće biti sposobno da verbalizuje osećanja anksioznosti, tuge, ili ljutnje. Emocionalna svesnost prvi je korak koji dete treba da preuzme, kako bi bilo sposobno da shvati šta se dešava ili šta mu se desilo. Koristite termine prikladne za njihove godine i nivo razvoja, kako bi im pomogli da shvate. Uradite sve to bez pritisaka i da se ne osete odgovorno zbog svojih osećanja.

 

  • Naučite ih tehnikama opuštanja i ostalim resursima emocionalne pomoći. Bitno je da dete razvija resurse koji mu dozvoljavaju da otpušta tenziju. Opuštanje će pomoći smirenju bilo koje psihološke tenzije koju možda doživljavaju i emocija koje ih napadaju. To će im dozvoliti da organizuju sopstveni um i da razmišljaju o prijatnim i pozitivnim stvarima.

 

  • Ispunite im dane pozitivnim iskustvima. To će im omogućiti da se suprostave patnji stvorenoj komplikovanim situacijama koje su iskusili. Ti trenuci veoma su moćni i pomoći će detetu da privuče ugodne misli i uspomene koje omogućavaju da se zamene one koje stvaraju nelagodu.

 

  • Uspostavite plan akcije za moguće buduće konfliktne situacije. Možete pričati sa njima o tome kako da se ponašaju u situaciji gde se osećaju ugroženo. Budite pažljivi da ne koristite terminologiju ili izraze koji će posramljivati njihove prošle, sadašnje ili buduće postupke.

 

  • Ojačajte njihove društvene veštine. Dete treba obučiti veštinama upravljanja konfliktima kao temelj njihove bihejvioralne snage. Asertivna komunikacija najbolji je način rešavanja konfliktnih situacija. Stoga, to može pomoći detetu da “ne bude malo” u prisustvu drugih i pomoći da donesu povoljne odluke bez isključivanja.

 

  • Pričajte o važnosti traženja pomoći. Traženje pomoći ne čini vas slabim ili manje sposobnim i društveno i privatno. Važno je da prenesete ovu poruku detetu, bez obzira da li su ili nisu bili žrtva uznemiravanja.

 

  • Jačanje samopoštovanja na paralelan i stalan način. Žrtve maltretiranja lišene su sopstvenog identiteta. Iz tog razloga, važno je da ojačate koncepciju koju oni svakodnevno imaju o sebi, bez preterane pohvale.

Kao što ste možda i primetili, deca i porodice koje su žrtve maltretiranja mnogo pate. Samim tim, neophodno je da ljudi iz okruženja porodice pokažu razumevanje i empatiju prema bolu koje ta situacija stvara. Podjednako je važno edukovati decu vrednostima poštovanja i “nultoj toleranciji” naspram nasilja i okrutnosti. Sigurno je da je najbolji način da pričate sa njima o tome još od malih nogu i da postavite primer.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Exploringyourmind

Advertisements

6 replies

  1. Krupna tema i sve napisano mi se vidi tako skolski izrecitirano…sve je vise nasilje kod skolske dece a na povidak skolstvo ne vidi neko resenje, malo je psiholog u skolu i obezbedjenje…opet se promaknu slucaji na maltretirane dece…zasto li su deca toliko agresivna, dali su samo Tv i internet krivci ili pod znacima navoda prezauzeti roditelji to samo nebo zna.

        • I podrška i ljubav porodice. Zato je mnogo bitno da roditelji imaju otvorenu komunikaciju sa decom i da se o tim stvarima priča, bez obzira da li je dete imalo takvu situaciju. Može biti dobro, jer će na taj način možda uvideti problem kod nekog drugog deteta koje se stidi svoje situacije i ćuti i pomoći mu. A definitivno sport, pozitivno okruženje i kao što sam rekla ljubav ne mogu odmoći.

  2. Definitivno tema o kojoj treba više da se priča. Po mom mišljenju razlozi su manjak vremena koje roditelji provode sa decom, loša situacija u zemlji i potpuno neke poremećene vrednosti koje se serviraju sa tv-a.

Leave a Reply