Prijatelji nisu znali kako da reaguju na moju postporođajnu psihozu

Evo i velikog pitanja: kakav je doživljaj stigme oko mentalne bolesti?

Za mene, stigma mentalne bolesti (a posebno bih naglasila stigmu oko prijema u psihijatrijsku bolnicu) značila je da sam provela najveći deo od tri meseca u pomenutoj bolnici, sa samo jednom posetom od strane prijatelja. Nije bilo poruka ozdravi brzo, voća, cveća.

Moji prijatelji nisu bili neljubazni ili nepromišljeni. Daleko od toga. Bili su zabrinuti i zbunjeni. I baš zato što niko nije osećao slobodu da razgovara sa mnom povodom svega što se desilo, dodatno su se osećali i uplašeno i posramljeno. Plašili su se moje povratne reakcije, ako shvatim da oni znaju koliko sam bolesna i neugodnosti i neprijatnosti da priznam sopstveno ludilo.

Katarini materinstvo pada previše teško. Katarini je potreban odmor. Katarina se i dalje oporavlja od traumatičnog porođaja. Katarini se ne pomaže dovoljno.

Očigledan je kontrast u odnosu na fizičku bolest. Da sam bila u bolnici sa slomljenom nogom ili upalom pluća, onda bi mojim prijateljima bilo jasno rečeno od čega bolujem, kako će se odvijati moje lečenje i koje su prognoze.

Uopšte nisam krivila svoje prijatelje. Sada shvatam da su oni čekali moju dozvolu da pričam o tome. Šest meseci od dana kada sam primljena u bolnicu objavila sam javnu poruku na Fejsbuku. Pisala sam o tome kako sam primljena u psihijatrijsku bolnicu sa dijagnozom postporođajne psihoze. Pisala sam o tome kako sam mislila da će me živu spaliti, ili da će me zaključati u sobu i da me nikada neće pustiti napolje, ili kako sam u jednoj tački preispitivala da li univerzum uopšte i postoji. Pisala sam i tome kako sam uz podršku moje neverovatne porodice i nekih neverovatnih doktora i sestara, pobedila psihozu i ponovo bila svoja. Pisala sam da sam ja imala sreće u odnosu na mnoge druge koji dožive iskustvo psihoze.

Moj telefon je oživeo čim sam to objavila, sa porukama podrške od strane porodice i prijatelja. Smatrali su da sam hrabra, snažna, čak i inspirativna. Mnogi nisu znali zašto sam bila odsutna nakon rođenja sina, pa su naučili nešto novo o postporođajnoj psihozi. Bila sam dirnuta podrškom, ali istovremeno i tužna što je ta podrška bila na čekanju sve do trenutka dok nisam odlučila da progovorim – ćutala sam iz istog razloga što mnogi psihijatrijski pacijenti nikada ne progovore i žive sa svojim bolestima usamljeni i posramljeni.

U prilog tome ide i što su me tokom prvog meseca, pa i kasnije nakon prijema, stariji doktori savetovali da ne primam posetioce izuzev muža i povremenih poseta od strane mojih roditelja. Druge posete, tako se smatralo, verovatno će izazvati više stresa i anksioznosti. Jedan blizak (i divno uporan!) par prijatelja pokušao je da me poseti nakon prijema, ali im je poseta odložena, što u to vreme nisam shvatala. Oni su uspeli kasnije da me posete, kada sam već imala dopuštenje da idem kući. I sada kada pogledam unazad,  fizički raspored i objekti nisu pogodovali za posete. Moja soba bila je premala za posetioce, dok su zajedničke prostorije bile previše bučne, kao što bi se i očekivalo, pune pacijenata sa njihovim sopstvenim problemima i potrebama.

Postoji veoma malo stvari koje možete reći ili uraditi da bi učinili da stvari budu gore za ozbiljno mentalno obolelog prijatelja ii člana porodice. Ali postoji prokleto mnogo stvari koje možete uraditi ili reći da poboljšate stvari. Počnite sa “Zdravo”. “Kada mogu da te posetim?” “Da li ti trebaju čiste čarape?” Shvatate poentu!

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Time-to-change

Advertisements

Leave a Reply