Šta vaše “negativne” emocije pokušavaju da vam kažu

Posted by

“Život će se jedino promeniti kada postanete više posvećeni vašim snovima nego svojoj zoni komfora.” ~Bili Koks

Možda zvuči kao besmislen paradoks reći da su “loše” ili “mračne” stvari o vama zapravo vaši “svetli” ili “pozitivni” kvaliteti. Međutim, ovo ne tvrdim da bi bili bolje raspoloženi; to je bukvalno istina. Stvari sa kojima se najviše borimo naši su najveći izvori ohrabrenja i osnaživanja.

Baš zato što ovaj proces nije tačno na čelu modernog mentalnog zdravlja i wellness pokreta, započinjanje sopstvenog isceljenja može izgledati zastrašujuće i beznadežno. Nekolicina ljudi istinski je naučila kako da prihvati sopstvene bolne, potisnute emocije, sasluša ih šta imaju da kažu i izađe na drugu stranu jača.

Ali u današnjem svetu, postaje sve teže izbeći, potisnuti i primorati sebe na lažna stanja pozitivnosti. Jasno je da, naše negativne emocije isplivavaju na površinu, gde se ne mogu više ignorisati.

Vidimo da se ljutnja i bol prelivaju u društvene i političke sfere, u školama gde se dešava nasilje i svuda na vestima. Prema ScienceDaily sajtu, “121 million ljudi širom sveta pogođeno je depresijom i 850,000 počini samoubistvo svake godine.”

Nije ni čudo što se mnogi od nas zaglave u apatiji, pesimizmu i mentalnim problemima. Život nas sada izaziva i prvi neophodan korak je da zaista priznamo da smo u bolovima, da patimo. To zvuči neverovatno jednostavno, ipak toliko mnogo ljudi bira da se bori sa svojim simptomima, pre nego da se posveti tome da ih razume.

Na društvenim mrežama vidim puno haštagova koji ilustruju našu otpornost na bol, kao što su #depresijaratnik i #pobedianksioznost. I dok je potpuno razumljivo da želite da pobedite bol koji ste osećali toliko dugo, mentalna bolest nije nešto sa čime se treba boriti i pobediti. Ne treba se boriti, već pre, slušati i poštovati.

Kao što fizičko telo ima urođenu inteligenciju, tako je i sa emocionalnim sistemom. Ne želimo da vodimo rat protiv sopstvenih emocija koje pokušavaju da nas upozore na problem i da nas vode do rešenja. Iz osnovnog stanja otpora, ne može se doći do isceljenja.

U 2018. godini, odustala sam od bolne veze, preselila sam se u novi stan, započela novi posao i završila pisanje moje prve knjige. Odrasla sam na toliko puno načina i procesuirala sam više traume i zalečila više aspekata sebe, nego što sam mislila da je moguće. Po prvi put, moj rast i napredak bili su nepogrešivi – nije mi bilo potrebno da analiziram da sam postala mudrija, jača i sposobnija u realnom svetu.

Ali moja radikalna transformacija nije bila tako uzbudljiva i laka. To nije bila borba i sigurno nije bila glamurozna priča nalik onim pričama koje se danas dele na društvenim mrežama. Moje životne okolnosti gurnule su me u neku vrstu hibernacije – stanje u kome sam većinu vremena provodila čitajući, meditirajući, odmarajući, plakajući i jednostavno radeći šta god da sam morala.

Evo u čemu je stvar: Istinsko isceljenje ne izgleda kul. To nije borba i osvajanje, već mekši, intuitivniji proces. Zbog toga se društvo danas tome toliko i opire.

Istinsko isceljenje zahteva da budemo kontra-kulturni. To zahteva od nas da budemo čudni, da ostanemo petkom uveče, da idemo na čudne izlete i kupujemo čudne stvari, koje ne možemo sasvim objasniti drugim ljudima.

Isceljenje zahteva ranjivost i radikalnu vernost sebi.

Zbog toga je moje isceljenje trajalo tako dugo. Pre 2018. godine, nisam bila spremna da se posvetim sebi, bez obzira na sve. Bila sam previše upečatljiva i spremna da se menjam za druge ljude.

Najveća lekcija koju sam naučila je da moja mentalna “bolest” zapravo i nije bolest ili disfunkcija uopšte. Istina je da su moje emocije bili glasnici koje sam ignorisala, surovo osuđivala i pokušavala da ih se otarasim. Moje negativne emocije bile su na mojoj strani, a ne protiv mene.

Negativne emocije nisu nešto sa čime se morate boriti ili popraviti više nego što je potrebno da biste se borili ili popravili svoj imunološki sistem, dok pokušava da vas odbrani od infekcije. To je veliko nerazumevanje našeg vremena.

Mnogi ljudi nikad se ne izleče od mentalne bolesti, jer pogrešno tumače simptome problema. Simptomi su očigledno negativne emocije, ali problemi koji leže u korenu su skriveni. Na primer, možda ste depresivni, jer se ne izražavate slobodno. Povrh svega, možda imate duboko ukorenjen strah da ćete ako se izrazite biti iskritikovani ili da ćete naići na osuđivanje.

Često postoji nekoliko slojeva negativnih uverenja i strahova u našoj podsvesti (ili “senci”), ali sve što mi ikada vidimo jesu simptomi (npr. depresija, anksioznost i sl.). Proživela sam većinu svog života pokušavajući da rešim svoje emocije sve dok nisam naučila mnogo efektivniji pristup: slušanje sopstvenih emocija.

Pa kako da se zapravo lečimo?

  1. Slušajte vašu mentalnu “bolest.”

To je najjednostavniji prvi korak koji treba da preduzmete. Svaki put kada se osećate neprijatno i kada se simptomi jave, bez obzira kakvi su oni, odvojite vreme tog dana da ih saslušate. To možete uraditi putem jednostavne meditacije u kome utišavate svoj um i puštate emocije da imaju prostora da se izraze.

Ako vam više odgovara, možete takođe napisati sve vaše trenute negativne emocije na papir. Nije potrebno da brinete o bilo kakvim drugim emocijama pored onoga što se trenutno aktiviralo. Sa čime se trenutno borite? Često se dešava da će biti povezane sa drugim pitanjima na bilo koji način. Dozvolite da ta određena emocija govori.

  1. Postavljajte pitanja vašoj mentalnoj “bolesti”.

Još jedna stvar koju sam naučila je kako je iznenađujuće lako da dobijete odgovore od podsvesnog uma. Čim se emocijama da vremena, prostora, pažnje i bezuslovne ljubavi, one ne gube vreme da vam otkriju sve što je potrebno da znate.

Možda je poruka da vam je jednostavno potrebno više vremena tokom dana da odmarate, ili da vam je potrebno da napustite ozbiljnu vezu. Bilo da su u pitanju velike ili male, smernice koje dobijate pomoći će vam da preokrenete sopstveni život na način koji ublažava simptome. Ovo je početak istinskog isceljenja.

  1. Vežbajte zahvalnost za svoje simptome.

Ovo je verovatno najizazovnija stvar sa liste. Vaši simptomi zaista vas vode i upozoravaju na ono što nije dobro u vašem životu. Međutim, proveli smo toliko puno vremena potiskivajući ih i negirajući ih, da su nam uzrokovale značajnu količinu bola.

Naši simptomi su nalik deci koja vrište. Ako ih ne slušamo, ona postaju glasnija i besnija. Zbog toga je potrebno da se “pomirimo” sa našim simptomima, isto kao što bi učinili sa prijateljem sa kojim smo se posvađali.

Jednom kada bukvalno počnete da primećujete kako vas vaši simptomi suptilno vode ka rešenjima, postaje mnogo lakše da osećate zahvalnost za njih (i da im verujete!). Za taj korak bilo mi je potrebno malo vežbanja, ali vremenom sam otkrila da mogu da ispoljim zahvalnost mojim simptomima bez napora ili prisile.

  1. Obavežite se na duže staze.

U početku ovo može izgledati obeshrabrujuće. Ali kada pogledam unazad, vidim da sam većinu mog protraćenog vremena provodila očajnički pokušavajući da vodim “savršen” život. Želela sam da magično dođem do mesta gde nemam emocionalne ili fizičke probleme i gde je sve izgledalo netaknuto na površini. Tokom tih perioda sam osećala najveće nezadovoljstvo i bol.

Obavezivanjem i posvećenošću na duže staze, znači da ste odlučili da bez obzira na sve, nećete napustiti sebe. Pokušaćete da ne preskačete istinski napredak i rast zbog brze i lake “popravke.” Nećete pokušavati da izgledate savršeno spolja.

Jednom kada se na to obavežete, vaše isceljenje može se odvijati brže i sa više radosti i lakoće tokom celog procesa.

Dakle, ako ste pri zdravom razumu, stanite. Prestanite da pružate otpor vašim okolnostima i pokušajte sa novim pristupom. Šta ako vaše emocije nisu tu da bi vas proganjale? Šta ako one iskreno žele da vam pomognu da se krećete napred?

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Tinybuddha

Leave a Reply