Karl Jung i Senka: Ultimativni vodič do ljudske mračne strane

Koliko dobro poznajete sami sebe?

Ako ste poput većine ljudi, verovatno imate pristojnu ideju povodom sopstvenih želja, vrednosti, uverenja i mišljenja.

Imate lični kod koji birate da pratite i koji diktira da li ste “dobra” osoba.

Ako u ovom univerzumu postoji jedna stvar koju znate, onda je to sigurno ko ste vi kao osoba.

Ali šta ako grešite?

Šta ako većina stvari u koje verujete kod sebe, moralnost i ono što vas pokreće, nije baš tačan odraz onoga što vi istinski jeste?

Sada, pre nego što pređemo na, “Hej, pa ti me ne poznaješ, ne znaš ništa o mom životu, ne znaš kroz šta sam prošao/la!” – stil odbrane, zapitajte se i razmislite o sledećem na trenutak:

Da li ste ikada rekli ili uradili nešto grozno, uglavnom impulsivno, zbog čega ste se kasnije pokajali?

Nakon što je šteta već učinjena i druga osoba povređena, niste mogli dovoljno brzo da zakopate sopstvenu sramotu. “Zašto sam to rekao/la?” možda ste frustrirano pitali sami sebe.

Baš to “Zašto?” pitanje ukazuje na psisustvo slepe tačke. I iako je razlog vaše reakcije možda bio očigledan (možda čak i “opravdan”), manjak kontrole koju ste imali nad sobom otkriva prisustvo drugačije osobe koja se skriva ispod vaše pažljivo konstruisane ideje o tome ko ste vi.

Ako se ta osoba nalazi u vašem fokusu, čestitam – upravo ste upoznali sopstvenu senku.

Senka: Formalni uvod  

“Senka je moralni problem koji izaziva celokupnu ego-ličnost, zato što niko ne može postati svestan senke, bez ulaganja ozbiljnog moralnog truda. Da bi je postali svesni to uključuje prepoznavanje mračnih aspekata ličnosti kao prisutnih i realnih. Ovaj čin suštinski je uslov svake vrste samospoznaje. ” – Karl Jung, Aion (1951)

“ Senka” je koncept koji je prvi osmislio psihijatar Karl Gustav Jung, a koji opisuje one aspekte ličnosti koje biramo da odbacimo i potisnemo. Iz različitih razloga, svi imamo delove ličnosti koji nam se ne dopadaju – ili mislimo da se društvu neće dopasti – pa zato guramo te delove u naš nesvesni deo psihe. Upravo tu kolekciju potisnutih aspekata našeg identiteta Jung smatra za našu senku.

Ako ste jedan od onih ljudi koji generalno vole sebe kao osobu, možda ćete se zapitati da li je to istina u vašem slučaju. “Ja ne odbacujem sebe,” možda ćete razmišljati. “Volim sve kod sebe.”

Međutim, problem leži u tome što niste nužno svesni onih delova svoje ličnosti koje odbacujete. Prema Jungovoj teoriji, mi se psihološki distanciramo od ponašanja, emocija i misli za koje smatramo da su opasne.

Pre nego da se suočimo sa nečim što nam se ne sviđa, naš um se pretvara da to ne postoji. Agresivni impulsi, tabu mentalne slike, sramotna iskustva, nemoralni nagoni, strahovi, iracionalne želje, neprihvatljive seksualne želje – to su neki od primera aspekata senke, stvari koje ljudi poseduju, ali ne priznaju da ih poseduju. Evo i nekoliko primera uobičajenih ponašanja senke:

  1. Tendencija da se oštro sudi drugima, posebno ako je osuđivanje impulsivno.

Možda ste uhvatili sami sebe kako ste to uradili jednom ili dvaput u razgovoru sa prijateljem kada ste istakli kako je nečije oblačenje “smešno.” Duboko u sebi, mrzeli bi da vas na taj način neko izdvoji, pa tim postupkom usmerenim ka drugoj osobi osiguravate da ste dovoljno pametni da ne preuzmete iste rizike kao ta druga osoba.

  1. Isticanje sopstvene nesigurnosti kroz mane druge osobe.

Internet je ozloglašen domaćin ovog primera. Pogledajte bilo koji komentar i naći ćete ogromnu zastupljenost komentara koji nazivaju autora i druge komentatore “glupim,” “moronom,” “idiotom,” “netalentovanim,” “ispranog mozga,” i tako dalje. Ironično je da osobe koje na Internetu tako komentarišu jesu najnesigurnije osobe od svih.

  1. Temperamentnost sa ljudima u podređenim položajima moći.

Primećivala sam ovo sve vreme dok sam nekada radila kao blagajnica i to je uzrok nerviranja svih zaposlenih u korisničkim servisima. Ljudi su brzi u izlaganju stavova sa osobama koje nemaju moć da im uzvrate. Iskustvo i doživljaj vežbanja moći nad drugom osobom način je na koji senka kompenzuje sopstveni osećaj bespomoćnosti kada je suočena sa većom silom.

  1. Učestalo igranje uloge “žrtve” u svakoj situaciji.

Pre nego da prihvate i priznaju grešku, ljudi prelaze neverovatne granice kako bi prikazali sami sebe kao jadne, nevine prolaznike koji nikada ne moraju da preuzmu odgovornost.

  1. Spremnost da se gazi preko drugih, kako bi se postigli sopstveni ciljevi.

Ljudi često slave sopstvenu veličinu bez priznavanja vremena kada su možda varali druge kako bi došli do sopstvenog uspeha. Na mikro nivou to možete uočiti kada posmatrate ljude kada iseku nekog u saobraćaju. Na makro nivou, korporacije kreiraju politiku u sopstvenu korist kako bi smanjile plaćanje poreza na račun nižih klasa.

  1. Nepriznate pristrasnosti i predrasude. 

Ljudi formiraju pretpostavke o drugima na osnovu njihove pojave sve vreme – u stvari, prirodno je (i često i korisno – npr. primetiti znakove opasne osobe) raditi to. Međutim, lako možemo skliznuti daleko, pretvarajući sve u toksične predrasude. Sa toliko puno društvenih pritisaka da se iskorene predrasude, ljudi često nalaze da je lakše da se “pretvaraju” da oni sami nisu rasisti/homofobičari/ksenofobičari/seksisti i slično, nego da dublje analiziraju i teškim radom prevaziđu posebno destruktivne stereotipe koje možda imaju.

  1. Mesijanski kompleks.

Neki ljudi misle da su tako “prosvećeni” da ne mogu da pogreše. Oni konstruišu sve što čine kao napor da “spasu” druge – da im pomognu “da vide svetlo.” Ovo je zapravo primer duhovnog zaobilaska, još jedna manifestacija senke.

Projekcija: Gledanje naše tame u drugima

“Kada bi sve bilo tako jednostavno! Kada bi samo negde postojali zli ljudi koji podmuklo čine zlodela i bilo bi potrebno samo da ih odvojimo od svih nas i da ih uništimo. Ali linija koja odvaja dobro i zlo prolazi kroz srce svakog ljudskog bića. A ko je voljan da uništi deo sopstvenog srca?”  – Aleksandar Solženjicin

Videti senku unutar sebe izuzetno je teško, tako da se to retko radi – ali smo veoma dobri u sagledavanju nepoželjnih osobina senki u drugima. Istina je da mi uživamo u tome. Volimo da ističemo nepristojne kvalitete u drugima – u stvari, celokupna ogovaračka industrija slavnih ličnosti izgrađena je na toj fundamentalnoj ljudskoj tendenciji.

Videti u drugima ono što ne priznajemo kod sebe leži u onome što Jung zove “projekcija.” Iako naši svesni umovi izbegavaju te mane, oni i dalje žele da se suoče sa njima na dubljem nivou, zato te mane preuveličavamo kod drugih. Prvo odbacujemo, zatim projektujemo.

“Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.” – Herman Hese

Jedan od načina na koji mi doživljavamo podeljenost odbacivanja i projekcije, na primer, je kada imamo poteškoća da priznamo da smo pogrešili.

Kada sam imala sedam godina, pala mi je na pamet velika ideja da moj mlađi brat i ja pobegnemo. Ništa posebno nije bilo neprijatno u našem domu u to vreme; kada me je brat upitao zašto treba da bežimo, jednostavno sam slegla ramenima i rekla, “Zato što svi klinci to rade.”
Spakovali smo naše plavo izdanje Ulice Sezam u kofer sa svim ostalim neophodnim stvarima: kolačićima, igračkama i flašicama sokova. Nakon što smo otvorili prozor spavaće sobe, bacili smo kofer na zemlju. Pozvala sam brata da skoči prvi i on je to i učinio, sa potpunim poverenjem u mene. Kad je čučnuo odmah pored trnovite živice ispod prozora, prebacila sam jednu nogu napolje i sedela između bezbednosti moje spavaće sobe i otvorenosti spoljašnjeg sveta.

Gledala sam kola kako prolaze, iznenada svesna granice koju sam se spremala da pređem. Sa jedne strane prozora ja sam bila sigurna; moja majka znala je gde se nalazim i radila sam sve što je ona od mene očekivala. Sa druge strane prozora, međutim, pravila su se kršila. Da je znala da izlazimo napolje bez njenog znanja, majka bi nas sigurno ubila.

Taj momenat panike inspirisao me je na iznenadnu potrebu da se povučem u sigurnu zonu. Pozvala sam brata, govoreći mu da sam zaboravila nešto i da se odmah vraćam – umesto toga odjurila sam kod mame i rekla joj da će on da pobegne. Ona je odjurila napolje, gde ga je našla u žbunju i dalje čekajući na mene. Pogled pun izdaje iskrivio je njegove crte lice dok je zurio u mene, dok sam mu ja parirala sa samopravednim pogledom. On je bio kažnjen, dok sam ja postala njegov “spasilac.”

I dok je lako uvideti da to ponašanje dolazi prosto od grozne, zle sestre (i u koje sam se, verujte mi, više puta uveravala), postojao je zapravo celokupan nevidljivi psihološki proces koji se dešavao ispod površine. Čim sam uvidela da moj brat i ja radimo nešto što nije zabavno i izvodimo drski poduhvat kakav sam zamišljala, a koji bi nas zaista uvalio u ogromnu nevolju, morala sam da osmislim način kako bi zaštitila samu sebe od posledica.

Moj ego identitet sedmogodišnje  “velike sestre” nije mi dozvoljavao da priznam da sam pogrešila – takav čin bi doveo u pitanje moj socijalni status (i što je još važnije, urušio bi sliku kod mog podređenog malog brata). Umesto toga, projektovala sam grešku na mlađeg brata i otrčala sam da sve kažem mami. Sumnjam da je moj podsvesni um želeo da uvidi posledice te odigrane greške u cilju učenja lekcije kako da izbegne nevolju u budućnosti… Ja prosto nisam želela da iskusim te posledice na sopstvenoj koži.

Projektovanjem devijantnog ponašanja na svom jadnom malom bratu (koga sam, uveravam vas, zbog kajanja u odraslom dobu razmazila do smrti), izbegla sam da se konfrontiram sa sopstvenim opasnim ponašanjem. I to je nešto što, svako na svoj način, svi radimo.

U ovom slučaju, to što sam pogrešila bila je stvar koju sam odbacila. Većina ljudi mrzi da prizna kada pogreši zato što to je to udruženo sa neprijatnim emocijama posramljenosti, krivice i stida. Zbog toga, pre nego da se suoče sa mogućnošću da su pogrešili, ljudi idu do ekstremnih daljina da bi dokazali sami sebi i drugima da su u pravu – čak iako to znači povređivanje nekog drugog.

Nažalost, naš impuls da izbegavamo neprijatne konfrontacije povezane sa istinom toliko su jake, da ostajemo u potpunosti nesvesni toga šta se dešava. Um ignoriše i zakopava sve dokaze naših nedostataka kako bi se zaštitio – tj. da bi sprečio iskustvo bola – čuvajući to duboko unutar nesvesnog dela uma. Te misli, sećanja i emocije ne odlaze, ali ih smešta negde gde ne moramo da ih “vidimo.”

Naši svesni umovi mesta su gde prebiva ego ličnost –  “Ja” koje hoda okolo svaki dan i priča sa drugim ljudima. Kada razmišljate o tome ko ste “Vi”, to je deo vas sa kojim se obično identifikujete.

Međutim, to “Vi” je obično deo identiteta koji je vama vidljiv. Vaša svesnost je poput svetla koje omogućava da posmatrate šta se dešava unutar vašeg uma.

Ispod tog svesnog  “svetla” nalazi se celi svet “tame” koji sadrži te aspekte koje smo želeli da ignorišemo. Ego je samo vrh ledenog brega koji pluta iznad mora, dok je nesvesni um ogromna planina leda koja se skriva ispod površine.

Veliki deo toga sastoji se od naših potisnutih misli, sećanja, emocija, impulsa, osobina i postupaka. Jung je smatrao da se ti odbačeni delovi udružuju i zajedno formiraju veliki, nevidljivi deo naše ličnosti mimo naše svesnosti, tajno kontrolišući većinu onoga što kažemo, verujemo i radimo.

Taj tajni deo ličnosti je jastvo u senci.

Poreklo senke

Naše društvo uči nas da određena ponašanja, emocionalni šabloni, seksualne želje, životni izbori i sl. nisu prikladni. Ti “neprikladni” kvaliteti obično su oni koji remete protok funkcionalnog društva – čak iako taj poremećaj izaziva ljude da prihvate stvari zbog kojih im je neprijatno. Svako ko je previše izazovan postaje disident, dok svi drugi nastavljaju dalje.

Ljudi su veoma društvena bića i poslednja stvar koju želimo je da budemo ekskomunicirani od ostatka plemena. Pa samim tim, u cilju izbegavanja uloge disidenta, radimo sve što je u našoj moći da se uklopimo. Rano u našem dečijem razvoju, pronalazimo liniju između onoga što je društveno “prihvatljivo” i “neprihvatljivo” i provodimo ostatke naših života pokušavajući da se toga pridržavamo.

Kada pređemo liniju, što često svi i radimo, trpimo bol zbog reakcije društva. Ljudi nas osuđuju, ogovaraju i neprijatne emocije koje dolaze sa tim iskustvom mogu nas brzo preplaviti. Međutim, nama zapravo i nisu neophodni ljudi da posmatraju naše devijacije zbog kojih bismo patili. Vremenom, mi internalizujemo odbojnost društva toliko duboko da stvaramo konflikt unutar sebe.

Jedini način da pobegnemo od tog neprestanog ponavljajućeg bola je da ga maskiramo. Tu nastupa ego. Pričamo sebi priče o tome ko smo mi zapravo, ko nismo i šta nikada ne bismo uradili kako bi zaštitili sami sebe patnje zbog posledica toga što smo disidenti. Na kraju, poverujemo u te priče i jednom kada razvijemo čvrsto uverenje povodom nečega, nesvesno odbacujemo bilo koju informaciju koja se kosi sa tim uverenjem. U svetu psihologije, to se zove sklonost potvrđivanju: ljudi teže da interpretiraju i da ignorišu informacije na načine koji potvrđuju ono u šta već veruju.

Problem leži u tome što bukvalno svako poseduje kvalitete koje društvo smatra nepoželjnim. Ljudi ne ispunjavaju tuđa očekivanja, temperamentni su i sl. Idealni pojedinac u bilo kojem društvu je onaj koji ispunjava nemoguće standarde.

Ono što niko ne želi da prizna je da smo svi tajno podbacili da ispunimo te standarde. Žene se šminkaju, muškarci koriste dezadorans, marketinški stručnjaci fotošopiraju slavne ličnosti, ljudi maskiraju sopstvene ličnosti slikama i ažuriranjem statusa na društvenim mrežama – a sve to kako bi maskirali nedostatke i projektovali sliku “savršenstva.” Jung je zvao te društvene maske koje nosimo našim “personama.”

“Nažalost nema sumnje da je čovek, u celosti, manje dobar nego što zamišlja ili želi da bude. Svako nosi sopstvenu senku i što je manje ona u svesnom životu individue, to je tamnija i gušća. Ako je inferiornost svesna, pojedinac uvek ima šansu da je ispravi. Štaviše, konstantno je u kontaktu sa drugim interesima, tako da se u kontinuitetu podvrgava modifikacijama. Ali ako se potisne i izoluje iz svesnosti, nikada se neće ispraviti.” – Karl Jung, Psihologija i religija (1938)

Neobične misli i emocije stavljaju nas u još veći rizik da se otuđimo od društva. Ideje koje su izazovne ili suprotne društvenim normama smatraju se opasnim i najbolje je ostaviti ih neizraženim ukoliko pojedinac želi da se “uklopi.”

Emocionalno, bilo koje drugo raspoloženje osim sreće, ili bar neutralnosti, smatra se nepoželjnim. Pre nego da priznamo da prolazimo kroz teško iskustvo i damo drugima na znanje da se osećamo neprijatno, govorimo da smo dobro, iako to zaista i nismo.

Ironično je da ta potreba da izbegavamo stvari koje utiču da se mi i drugi koji se osećaju neprijatno, potkopava našu sposobnost da se suočimo ili izlečimo ili integrišemo. A ako je ovaj neuspeh da se izlečimo loš za nas kao pojedince, efekti tog neuspeha na globalnoj slici su katastrofalni.

Kada su naše kulture bile u začetku, ljudi su se prema ponašanjima sa više animalističkih sklonosti (ubistvo, silovanje, rat i sl.) odnosili sa odvratnošću i strahom. Razvili su moralni kod, najčešće baziran na religioznim uverenjima, o tome kako idealan ili “prosvetljen,” čovek treba da bude.

I dok su ovi ideali trebali da nadahnu, pružanjem modela duhovnog rasta, došlo je do izazova u tendencijama da se ide protiv fundamentalnih aspekata ljudske prirode. Na mnoge načine to je dobra stvar, jer društvo koje dozvoljava silovanje, ubistvo i žestoko nasilje ne teži da bude veoma dobro za život.

Međutim, naši kolektivni moralni kodovi propadaju, jer nude samo ideale. Religiozni i sekularni moral samo nam govore ko da budemo, a ne kako i da postanemo ta osoba. Kada se nude rešenja, ona su zaglibljena u ezoterijskoj praksi koju prosečna osoba teško razume – barem ne bez godina proučavanja i studiranja, a što je za većinu nas čist luksuz. Nakon svega, ne možemo svi biti monasi.

Rezultat je da se svi borimo da se promenimo na načine koji zahtevaju da potisnemo sopstvene životinjske instinkte, bez pružanja sigurnih mesta gde će se manifestovati. Drugim rečima, guramo sopstvene neuspehe u svoje nesvesno, gde možemo da ih ignorišemo, kako bi nastavili da se pretvaramo da smo ljudi koje društvo želi da budemo. Pretvaramo se da smo prosvetljeni bez obavljanja zaista dubokog unutrašnjeg rada koji je potreban da bi nas vodio kroz razvojni proces.

Prosvetljenje: Formula Senke

“Sve dok ne osvestite nesvesno, ono će upravljati vašim životom i zvaćete to sudbinom.” -Karl Jung

Jung je predložio rešenje ovog raskola tako što će pojedinac da se podvrgne “radu na senci.” Ono što potisnemo nikada ne ostaje potisnuto, ono živi u našem nesvesnom – i uprkos tome što naš ego bira da veruje, nesvesni um je taj koji zapravo vodi šou.

“Ispunjavanje svesnog uma idealnim konceptima karakteristika je Zapadne filozofije, ali ne i konfrontacija sa senkom i svetom tame. Osoba ne postaje prosvetljena, time što će zamišljati slike svetla, već osvešćivanjem tame.” –  Karl Jung, “Filozofsko drvo,” Alhemijske Studije (1945)

Rad na senci, je onda, proces osvešćivanja nesvesnog. Radeći to, stičemo svesnost o nesvesnim impulsima i zatim možemo da izaberemo da li i kako da se ponašamo prema njima. Započinjemo taj proces kada zastanemo i odaljimo se od naših uobičajenih šablona ponašanja i posmatramo šta se dešava unutar nas. Meditacija je odličan način da razvijamo tu sposobnost da se udaljimo sami od sebe, sa ciljem sticanja sposobnosti da to radimo u svakodnevnom životu.

Sledeći korak je pitanje. Kada posmatramo sami sebe kako reagujemo na psihološke okidače ili događaje koji brzo i nekontrolisano izvlače našu reakciju, moramo naučiti da napravimo pauzu i upitamo sebe, “Zašto ja reagujem na ovaj način?” To nas uči da povezujemo emocije sa sećanjima, koje sadrže poreklo našeg emocionalnog programiranja.

Identifikovanje okidača može biti težak proces zbog prirodne želje da izbegavamo prisustvo senke. Naša tendencija je da opravdavamo postupke iznad činjenica, dok je u realnosti najbolja stvar koju možemo učiniti da izbegnemo reaktivno ili nesvesno delovanje na prvom mestu. Kultivacija svesnosti senke prvi je korak u identifikaciji naših okidača – ali pre nego što to možemo i da uradimo, moramo prvo da prevaziđemo naš instinktivni strah od sopstvene senke.

Možda je najveći problem sa kojim se ljudi suočavaju prilikom konfrontacije sa senkom sledeće pitanje “Da li sam ja loša osoba?”  Priznavanje senke znači da mi imamo tamu, kapacitet za zlodela. Kao što je Jung napisao u Psihologiji nesvesnog:

“Zastrašujuća je misao da čovek ima unutar sebe senku, koja se ne sastoji samo od malih slabosti, već i od pozitivne demonske dinamičnosti. Pojedinac je retko upoznat sa tim; njemu, kao pojedincu, neverovatno je da bi ikada u bilo kojim okolnostima mogao drugačije da postupa. Ali nekad ta bezopasna stvorenja formiraju masu i tu se izronit pobesnelo čudovište; i kako je svaki pojedinac jedino mala ćelija u telu čudovišta, samim tim i u dobru i u zlu on mora pratiti njegove krvave pokolje ili čak maksimalno asistirati. Neposedovanjem mračne sumnje u ove mračne mogućnosti, čovek žmuri na senku ljudske prirode.”

Jung ukazuje da u određenim okolnostima, sva ljudska bića imaju kapacitet da urade strašne, brutalne stvari. I nekako je paradoksalno da, upoznavanjem sebe sa tim mračnim potencijalima i prihvatanjem kao našeg dela, možda je najbolji način da osiguramo da se nikada neće aktualizovati. Ali ponavljam, veoma je teško to uraditi, posebno zato što očajnički ne želimo o sebi da razmišljamo kao o “lošim” ljudima.

Pa, da li vas tabu misli, postupci koji povređuju i kapaciteti da počinite zverstva čine lošom osobom? Ne, ne nužno. Naravno, svako ima drugačiju definiciju o tome kako “dobri” i “loši” ljudi postupaju – i te moralne definicije su do određene mere nepovratno subjektivne i proizvoljne – ali kada se radi o opštoj svesnosti o “dobroti,” možete praviti greške i povređivati druge bez svesnosti šta radite i da i dalje budete dobra osoba. Pored toga, jednom kada priznate masovni potencijal oba i svetla i tame unutar svakog ljudskog bića, podeljenost na “dobre” i “loše” ljudi počinje da gubi na snazi.

Nakon svega, vi ste čovek i kao čovek, previše ste kompleksni da bi bili uredno kategorisani.

Ipak, zbog ideje da biti dobra osoba ne dolazi bez zasluga, većina nas intuitivno razume da je odlična ideja da nastave u pravcu veće samosvesnosti, samokontrole i saosećanja. Teškim radom na sopstvenoj senci – prepoznavanjem i ispravljanjem nesvesnih destruktivnih obrazaca – presudan je aspekt u poboljšanju.

Jednom kada identifikujemo originalne izvore naših psiholoških okidača (npr. potisnut strah, bol, agresija i sl.), samo tada možemo početi naše isceljenje i integraciju sa tim ranjenim delovima unutar nas. Integracija, po Jungovoj definiciji, znači da prestajemo da odbacujemo delove naših ličnosti i pronalazimo način da ih uvedemo u svakodnevne živote. Prihvatamo naše senke i tražimo da otključamo mudrost koju sadrže. Strah postaje prilika za hrabrost. Bol je katalizator za snagu i otpornost. Agresija se pretače u ratničku strast. Ta mudrost informiše naše akcije, odluke i interakcije sa drugima. Razumemo kako se drugi osećaju i odgovaramo im saosećanjem, znajući da su sve ostalo njihovi okidači.

Jedan aspekt integracije senke zaceljuje naše psihološke rane iz ranog detinjstva i dalje od toga. Dok se bavimo tim poslom, počinjemo da shvatamo da je većinom naša senka odgovorna za povređivanja i pokušaje da zaštitimo sami sebe od ponovnog doživljaja te povrede. Možemo da prihvatimo šta nam se desilo, da priznamo da nismo zaslužili da budemo povređeni i da te stvari nisu bile naša greška, kao i da te izgubljene komade pokupimo i vratimo u celinu (za posebno duboke traume, savetuje se da se radi sa obučenim psihologom sa tim pitanjima). To je veoma intenzivan i uključen proces i zaslužuje još jedan članak koji će isti i objasniti, ali oni koji žele da saznaju više o tome mogu naći bezbroj informacija o toj temi u knjigama, video klipovima, člancima i grupama za samopoboljšanje.

Nažalost, mnoge filozofije insistiraju da ljudi postanu prosvetljeni bez tog dubokog rada na sebi. Predloženo rešenje unutar tih filozofija čini se da aktivno ignoriše nesvesne impulse, pre nego da ih iskopa i razume.

Ne pokušavam da upirem prstom, ali mnoge od tih filozofija često pogrešno tumače drevna učenja kako bi se uklopila u modernu želju za udobnošću i komforom. Volela bih da komentarišem ta učenja u novom članku, ali za sada, dobro je biti svestan bilo koga ko insistira da možete doseći prosvetljenje bez rada na tim svojim delovima koji su haotični i bolni. Na kraju, treba da iskoristite vlastito diskreciono pravo da odlučite šta vama najviše odgovara – ali nemojte se iznenaditi ako pronađete sami sebe da se suočavate sa krizom ukoliko izaberete put izbegavanja.

Kako Jung ističe, mi ne možemo da ispravimo nepoželjna ponašanja sve dok se sa njima ne suočimo i dok ih ne rešimo. Senka se ponaša kao neposlušno dete sve dok se svi aspekti ličnosti ne priznaju i integrišu. I dok ima mnogo duhovnih filozofija koje često odbacuju senku kao nešto što se prevazilazi, Jung insistira da istinski cilj ne leži u tome da je porazimo, već da je uvrstimo u ostatak ličnosti. Samo putem tog spajanja može se dostići istinska celovitost i kada se to postigne to je prosvetljenje.

Ako želite da spasete svet, težite sopstvenoj senci.

“Ako zamislite nekoga ko je dovoljno hrabar da povuče sve svoje projekcije, onda dobijate individuu koja je svesna prilično tanke senke. Takav čovek oplemenio se novim problemima i konfliktima. On postaje ozbiljan problem sam sebi, jer on sada nije u stanju da kaže da oni urade ovo ili ono, oni greše i mora se boriti protiv njih… Takav čovek zna da, šta god je pogrešno u svetu, da se nalazi unutar njega samog i ako samo nauči da se nosi sa sopstvenom senkom on je uradio nešto stvarno za svet. Uspeo je da odseče bar mali deo gigantskih, nerešivih društvenih problema današnjice.” – Karl Jung, Psihologija i religija (1938)

I dok je rad na senci sam po sebi nagrada za negovanje dubokog i intimnog razumevanja nas samih i sami tim i razvijanja pojedinca, istina je da je svetu potrebno da na to putovanje krenemo pre ili kasnije. Kolektivna senka skladišti osnovne impulse društva: pohlepu, mržnju i nasilje. Ako jedna osoba postupa po impulsima ta osoba može naneti puno štete drugima, a šta se dešava kada reagujemo i postupamo tako kolektivno?

Možemo videti te odgovore kako se manifestuju u našem svetu danas. Ogromna pohlepa ne nailazi na prepreke kako bi povećala profite, što uzima danak po pitanju Zemlje, jer svedoci smo promene ekosistema i klime zbog crpljenja prirodnih resursa. Regionalno nasilje eskalira u oblastima zahvaćenih gladovanjem, sušama i klimatskim katastrofama koje su rezultat neodgovorne potrošačke prakse, prenaseljenosti i razvoja industrijalizacije. Siromašni postaju siromašniji, jer korporacije interesuje formiranje javnog mnjenja u cilju formiranja politike koja će biti od koristi bogatima na račun svih ostalih – posebno onih koji žive u najnepovoljnijim uslovima.

Mrzimo i plašimo se onoga što ne razumemo, što podstiče nasilje nad ljudima pre nego da potražimo diplomatska rešenja jedni sa drugima. Projektujemo sopstvene najgore kvalitete na neprijatelje kako bi opravdali nasilje nad njima. Crpimo resurse, ignorišemo patnju drugih i nastavljamo sa obrascima ponašanja koja zagađuju svet koji zovemo domom.

Ta ponašanja ne tiču se samo Zapadnog sveta, ili Bliskog Istoka, ili Južne Amerike, Afrike ili bilo kog regiona ili ljudi. Svi to radimo, bilo da učestvujemo u entitetima direkto uključenim u sukobe, ili dozvoljavanjem njihovog nastavljanja putem sopstvene pasivnosti.

I dok se uticaj bilo koje osobe na te ogromne probleme može činiti kao nemoguć, pojedinačno imamo više moći u toj igri nego što možda mislimo. Uz svu našu diskusiju o apstraktnoj moći društava, njih i dalje čine pojedinci. Kada se dvoje ljudi poveže, oni formiraju vezu. Grupa veza formira zajednicu i mesto gde se zajednice presecaju je ono što zovemo društvom.

Svako od nas odgovoran je za formiranje društvenih kodova naših zajednica. Rasizam, ne primer, ogroman je trenutno problem u SAD i Amerikanci se bore da nađu način da isprave predrasude i nejednakost koju isti stvara. Dok je ranije rasizam bio način za strukturiranje američkog društva, moderni Amerikanci odlučili su da rasna hijerarhija nije više prikladna. Pa, sada, kada ljudi pozivaju i negiraju rasizam u sopstvenim zajednicama, oni uspostavljaju mišljenje da rasizam nije više prihvatljiv deo društvenog koda. Sa druge strane, ljudi koji praktikuju rasizam utvrđuju da je on primeren, dok ljudi koji ignorišu rasizam isti i omogućavaju.

Svakoga dana, gradite kulturu unutar sopstvene zajednice. Kada se osmehujete strancima, promovišete kulturu dobrote i povezivanja. Ako izbegavate kontakt očima ili razgovor sa drugima hladno, gradite zajednicu koja se bazira na nepoverenju i animozitetu.

Naši postupci protežu se mnogo dalje od nas – oni imaju važan efekat na društvo u celini. Razmotrite gradove nalik Njujorku koji ima reputaciju da je “nepristojan.” Da li grad zaista može biti nepristojan? Ne, naravno da ne može – ali pojedinci koji tamo žive mogu.

Neprijateljske zajednice nisu neprijateljski raspoložene samo zbog jedog ili dvoje ljudi, već zbog većine ljudi koja se ponaša na taj način. Kada imate veliku grupu ljudi koja živi blizu i u kojoj svi projektuju i postupaju na osnovu nesvesnih impulsa jedni prema drugima, rezultat je toksična kultura. Ljudi koji povređuju jedni druge prestaju da veruju jedni drugima, a bez poverenja, zajednice se raspadaju u pojedinci se izoluju.

Međutim, ovom talasu može se suprostaviti svesnim naporom – negovanjem poverenja, povezanošću i ljubaznošću.

Te konekcije obnavljaju pogođene zajednice, pomažući nam da prevaziđemo sopstvenu izolaciju i uskočimo u mentalitet kolektiva ili zajednice. Kada se to desi prestajemo da razmišljamo sebično i počinjemo da razmišljamo empatično i saradljivo. Kako se voljene, zdrave zajednice povezuju jedne sa drugima, one rade zajedno u kreiranju javnih politika koje koriste ljudima, pružaju pomoć onima kojima je pomoć potrebna i rade na očuvanju prirode sveta koji naseljavaju.

I sve to počinje sa Vama.

Kada radite na tome da iscelite i integrišete sopstvenu senku, pronalazite da prestajete da živite reaktivno i nesvesno i samim tim povređujete druge ljude manje. Gradite poverenje u vašim odnosima i ljudi čiji život dotaknete otvaraju se drugim ljudima, gradeći još zdravije veze. Čak i nasumični činovi ljubaznosti usmereni ka strancima uvećaće verovatnoću da će i oni biti ljubazni ka strancima zauzvrat, što će poboljšati raspoloženje zajednice u celini.

Vi držite unutar sebe moć da katalizujete pukotinu koja će vibrirati kroz živote ljudi u vašem okruženju. Svetu očajnički treba više ljubaznosti, više poverenja i više saradnje za isceljenje podela, rešavanja hitnih globalnih problema i izbegavanja katastrofa koje mogu voditi do istrebljenja čovečanstva i mnogih drugih vrsta. Duboki unutrašnji rad može izgledati kao proces koji je previše usmeren ka samom sebi, ali pronaći ćete da, u srži, istinski postaje važniji od nas samih.

Spasite sopstvenu senku i spasićete svet.

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Highexistence

Advertisements

19 replies

  1. 1. Da li je Jung bio seksualno zlostavljan kao dete, kao i Frojd?;
    2. Koji su naučni dokazi za “senku”?;
    3. Kada ljudi govore na takav način o “senci” izgleda mi kao da nekako žele da dele sebe i druge u smislu samospoznaje i da se to ne radi zaista dobronamerno. Kroz savršenu veru imamo spoznaju da smo zli a da se usavršavanjem u Hrišćanstvu možemo poboljšati. Uopšte, retki su ljudi drugih religija ili ateisti i dr. koji mogu dosegnuti nivo istinskog napretka u vrlini kao Hrišćani.;
    4. 1, 2, 3, 4, 5, 6 i 7 je sve samo prirodna volja za moć zlih ljudi koji se ne bave ličnim usavršavanjem. Ljudi, uopšteno gledano – rade ono što mogu. Koliko ljudi zaista ne ubija i ne krade zato što je njihovo uverenje da je to loše a koliko zato što ne mogu?
    5. (Ne)priznavanje grešaka je možda opet samo volja za moć?;
    6. Ono što je društveno prihvatljivo je često samo proizvod zločinačke propagande…;
    7. Da li su se svi ljudi odnosili sa “odvratnošću i strahom” prema zločinima ili uopšteno gledano – samo verujući tj. oni koji su verovali da nema smrti? Šta ako je odvratnost i strah samo izgovor zato što nešto ne mogu da uradim a želeo bih?;
    8. “Religiozni i sekularni moral samo nam govore ko da budemo, a ne kako i da postanemo ta osoba.” Hrišćanstvo, kao savršena vera, nudi i odgovore kako. Post kao štit a molitva kao mač su glavni načini i uopšte ljubav i ispravno življenje u veri. Život dolazi sa Uputstvom za upotrebu – to je Sveto pismo 🙂 ;
    9. “Da li sam ja loša osoba?” Da. Trik je u vremenu. Postoji usavršavanje. Svaki pokušaj da se izuzme vremenski konteskt iz razmišljanja o bilo čemu – opasno smrdi…;
    10. U dilemi sam… Vidite, jedna od najstrašnijih laži protiv Pravoslavlja odnosno Hrišćanstva uopšte je da se eto… mi predstavljamo kao neko savršenstvo u smislu morala jer onda ukoliko padnemo utoliko je taj pad u očima drugih strašniji i sve više ljudi odvraća od vere kao moralne (u smislu etike i borbenosti) osnove života. Rekao bih da je ta laž jedini konkurent laži kolektivnog identiteta po ubilaštvu i samoubilaštvu koje donosi ljudima (u Hrišćanskom delu sveta)? Možda je zapravo to slučaj šta je starije kokoška ili jaje u Hrišćanskom delu sveta? Da li su prvo ljudi odvojeni od vere uz pomoć laži lažnog predstavljanja Hrišćana pa su onda potpali pod laž kolektivnog identiteta kao čak i neki vid utehe… ili je u pitanju da su krijući se iza kolektiviteta pred Bogom osetili laž manje odgovornosti pred Bogom pa prihvatili i laž lažnog predstavljanja Hrišćana kao savršenih i njihov povremeni pad u borbi protiv zla kao izgovor za dalje grehe?
    A upravo je suprotno znate – predstavljamo se kao isti kao što je i većina ljudi ali koji se: 1) Borimo protiv zla. Nismo mu se predali; 2) Trudimo se da ne promovišemo svoje slabosti i grehe. Što učinimo kada padnemo u toj borbi gledamo da ostane u privatnosti i da ne navodimo druge na greh i slabost promovišući/slaveći to; 3) Trudimo se da govorimo istinu ili ćutimo; 4) Gledamo da budemo primer delima a ne samo rečima; 5) Nikada ne prisiljavamo druge na veru.;
    11. “…prestajemo da odbacujemo delove naših ličnosti…” Gospođa je u delovima? 🙂
    12. ” Ogromna pohlepa ne nailazi na prepreke kako bi povećala profite, što uzima danak po pitanju Zemlje, jer svedoci smo promene ekosistema i klime zbog crpljenja prirodnih resursa. ” Tipična komunistička propaganda prevashodno zapadnih komunista. Nema dokaza da ljudi izazivaju klimatske promene, već se one dešavaju prirodno, koliko sam razumeo – najviše zbog aktivnosti Sunca;
    13. “Regionalno nasilje eskalira u oblastima zahvaćenih gladovanjem, sušama i klimatskim katastrofama koje su rezultat neodgovorne potrošačke prakse, prenaseljenosti i razvoja industrijalizacije. Siromašni postaju siromašniji, jer korporacije interesuje formiranje javnog mnjenja u cilju formiranja politike koja će biti od koristi bogatima na račun svih ostalih – posebno onih koji žive u najnepovoljnijim uslovima.” Isto komunistička propaganda. Besmislene izjave bez dokaza i konteksta stvari.;
    14. “Mrzimo i plašimo se onoga što ne razumemo, što podstiče nasilje nad ljudima pre nego da potražimo diplomatska rešenja jedni sa drugima. Projektujemo sopstvene najgore kvalitete na neprijatelje kako bi opravdali nasilje nad njima. Crpimo resurse, ignorišemo patnju drugih i nastavljamo sa obrascima ponašanja koja zagađuju svet koji zovemo domom.” Tipične besmislene izjave. Dokazi? Na osnovu kojih istraživanja su autori došli do takvih zaključaka? U kom kontekstu?;

  2. 15. “Rasizam, ne primer, ogroman je trenutno problem u SAD i Amerikanci se bore da nađu način da isprave predrasude i nejednakost koju isti stvara. Dok je ranije rasizam bio način za strukturiranje američkog društva, moderni Amerikanci odlučili su da rasna hijerarhija nije više prikladna. Pa, sada, kada ljudi pozivaju i negiraju rasizam u sopstvenim zajednicama, oni uspostavljaju mišljenje da rasizam nije više prihvatljiv deo društvenog koda. Sa druge strane, ljudi koji praktikuju rasizam utvrđuju da je on primeren, dok ljudi koji ignorišu rasizam isti i omogućavaju.” Opet komunistička propaganda.
    Evo jednog zanimljivog pitanja… Da li je izraz rasisti, kao način posramljivanja i zastrašivanja političkih protivnika, prvi uveo komunista Lav Trocki u delu “Istorija ruske revolucije”? Da li je ta reč prethodno imala drugačije značenje? Da li je dakle, ta reč u tom značenju i upotrebi potekla od zločinačke ideologije i nastavlja se i danas kao oružje psihološkog rata protiv posebnih kultura/nacija a radi zločinačke ideologije globalizma (komunizma)?
    Da vas pitam – ako je “rasizam” jedini način za spas društva od silom nametnutog multikulturalizma zločinačke ideologije – da li je to loše? Recimo kao primer – sprečavanje naseljavanja “migranata” iz divljačkih i nasilnih kultura?

  3. 16. “Ako izbegavate kontakt očima” Da li je to prirodan način postepenog sticanja poverenja u sagovornika upoznavanjem ili zaista nešto loše? Da li je prirodno i normalno ljude koje tek upoznajemo da netremice gledamo u njih?;
    17. “Svetu očajnički treba više ljubaznosti, više poverenja i više saradnje za isceljenje podela, rešavanja hitnih globalnih problema i izbegavanja katastrofa koje mogu voditi do istrebljenja čovečanstva i mnogih drugih vrsta. ” Komunistčka propaganda. Srbiji i svetu treba više pravilno socijalizovanih muškaraca koji patroliraju granicama a manje umobolnih komunista u javnom govoru.;
    18. Ceo članak je podmetanje zločinačke, komunističke propagande, maskirane u psihologiju;

    • Po mom mišljenju ovaj tekst ne maskira komunističku propagandu, već objašnjava jednostavno kako senka funkcioniše da bi donekle približio ljudima taj pojam…možda i podstakao na razmišljanje.

      Obično smo skloni tome da projektujemo ljutnju, mržnju, strah na druge ljude, umesto da zastanemo i zapitamo sami sebe:

      Šta senka krije od mene? Zašto se ja ljutim sada? Zašto me niko ne razume, kad sam u pravu? Šta me nervira kod te osobe i zašto me to nervira? Odličan je citat Hermana Hesea koji je naveden u tekstu:

      “Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.”

      Tako sam ja shvatila, naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje. Pozdrav 🙂

  4. Slažem se da je odličan tekst.
    Problem rada na senci je pored navedenog i velika usamljenost jer je teško naći društvo
    kad čovek ne upada lako u grupe “mi” protiv “njih”, a na svakom koraku i u skoro svakom razgovoru poziva se na neku od tih podela.
    Volela bih da napraviš dodatak i o pozitivnim aspektima senke kao latentnim talentima, sposobnostima ili o pozitivnoj senci kod ljudi koji su svesno prihvatili da su loši kao kriminalci koja može da sadrži aspekte odbačene empatije, moralnosti itd…

  5. Inače, pronašla sam na youtube-u odlična predavanja Džordana Pitersona, pa svako koga interesuje bilo koje pitanje koje se tiče psihologije, a i šire obavezno neka baci pogled😉

    • Samo treba da pitate mene dobri ljudi o svakom govoru koji je zabranjen i nema glava da vas boli 🙂

      Eh, kada me uhvate emocije iskrenog poštovanja i divljenja prema ljudima… Džordan Piterson. Profesor psihologije iz Kanade. Pažnju javnog mnenja izazvao odbijanjem da koristi tzv. politički korektan govor posebno u vezi ličnih zamenica na kojima insistiraju tamošnji “rodnoravnopravni”, npr. hoće da muško ili žensko nazovu “oni” jer je to kao “rodno neutralno” i slična ludila. To izgleda kao obična stvar, međutim tamo je ludilo toliko napredovalo da čak ljudi mogu biti kažnjavani i gubiti posao ako se ne povinuju tim pravilima. Elem, ima čovek više nadimaka koje mu nadenoše komentatori na internetu: “Kermit” zato što slično zvuči njegov glas; “Tatica” što je šala na internetu za sve ljude čiji rad komentatori izuzetno poštuju; “Bucko” što bi se moglo prevesti kao druškane/momčino tako nešto, zbog te uzrečice koju često koristi i moj omiljeni – “General svih Jastoga” 🙂 što je aluzija na čuveni intervju (preko 18 miliona pregleda na Jutjubu), sa voditeljkom Keti Numan gde je između ostalog govorio o idejama evolucije i kakva je veza između evolucije jastoga i ponašanja ljudi a novinarka to nije baš sve najbolje shvatila da se najblaže izrazim… 🙂 Mnogo njegovih poštovalaca sada sebe naziva Jastozima u šali 🙂
      http://www.youtube.com/watch?v=aMcjxSThD54
      Šta reći o čoveku koji na pitanje: “Čime ste se bavili tada?”, odgovori – “Predavao sam… u Americi”. Zapravo, predavao je na Harvardu. Koliko njih bi potrčalo da se pohvali time? Šta reći o činjenici da jedan komentar na snimke njegovih nastupa koji glasi: “Otac kojeg nikad nisam imao” – dobije preko 600 pozitivnih glasova? Šta reći o ljudima koji mu prilaze nakon njegovih predavanja i kažu da su hteli da se ubiju i da su im njegova predavanja spasila živote? Šta reći o čoveku koji je imao veoma težak život (bolesti u porodici), i izdigao se iznad nedaća i ohrabrio hiljade ljudi širom sveta da se bore, da ne klonu… Šta reći o čoveku čija predavanja o psihološkom značenju vere treba da pogledaju i vernici i ateisti, jer su toliko zanimljiva i smislena da daju ljudima potpuno nove vidike o najvažnijim životnim pitanjima. Za kraj, i daj Bože da se ne varam – primetio sam na jednom snimku da ima Pravoslavni Krst na zidu svoje sobe 🙂
      Mnogo je odličnih mislilaca, novinara, pisaca i stručnjaka koji se bore protiv globalističkih (komunističkih) laži i nasilja u današnjem svetu. Evo samo nekih od mojih omiljenih:
      Stefan Molinu (Stefan Molyneux), Džordan Piterson (Jordan B. Peterson), Mark Dajs (Mark Dice), Pol Džozef Votson (Paul Joseph Watson), Majlo Janopulos (Milo Yiannopoulos), Taker Karlson (Tucker Carlson), Brižit Gabrijel (Brigitte Gabriel), Kejti Hopkins (Katie Hopkins), Stiven Krauder (Steven Crowder, emisija Louder with Crowder), Black Pigeon Speaks (kanal na Jutjubu), Gevin Mekines (Gavin McIness), Rubin Report emisija (Dave Rubin), Loren Soutern (Lauren Southern), Ben Šapiro (Ben Shapiro)
      Govore bez ikakvih teorija zavere i mržnje. Nije to monolitna grupa ljudi i ne slažu se oko dosta pitanja (ponekad i među njima može da se nađe međusobna netrpeljivost), ali je sigurno da su u pitanju ljudi koji drže do borbe za slobodu govora. Sve više sam uverenja da je sloboda govora u suštini najvažnije ljudsko pravo. Uvek kada zlo cilja sva druga ljudska prava – mora prvo da savlada slobodu govora.
      Uzmite crvenu pilulu – oslobodite se Matriksa. 🙂

      • Čula sam za tu nebulozu u Kanadi za rodnu ravnopravnost neko mi je pričao, mada sama nisam tražila po netu… Meni se lično dopada što su mu predavanja zanimljiva, drže pažnju i što svašta nešto može da se nauči. Definitivno vredi pogledati 😉

Leave a Reply