Karl Jung, senka i opasnosti psihološke projekcije

Posted by

“Tužna je istina da se čovekov realan život sastoji od kompleksnih neumoljivih suprotnosti – dana i noći, rođenja i smrti, sreće i nesreće, dobra i zla. Čak i nismo sigurni da će jedno prevagnuti nad drugim, da će dobro pobediti zlo, ili da će radost pobediti patnju. Život je borbeno polje. Uvek je bio i uvek će biti.” (Karl Jung, Približavanje nesvesnom)

Od mnogih metafora korišćenih da opišu proces života, metafora borbe jedna je od najprikladnijih. U toj borbi naše sopstveno ja predstavlja oba i našeg najvećeg saveznika i najvećeg protivnika, sa dinamičnom tenzijom između tih elemenata ličnosti koje nas pomeraju napred ka ličnom rastu i onih koji nas zadržavaju. Svaka osoba takođe se mora boriti sa potencijalom dobra i zla koje leže unutar nje same. Bilo da naše snage i kapacitet za dobro dolaze do izražaja, ili naše slabosti i kapacitet za zlo, to je u velikoj meri rezultat borbe unutar nas samih.

Puno ljudi, međutim, u samom startu osuđuje sebe na poraz, jer nisu voljni da priznaju destruktivnu stranu sopstvenog bića. Koristeći razne psihološke odbrambene mehanizme takvi ljudi daju sve od sebe kako bi ostali neupućeni u svoje mane i slabosti. Radeći to, ti elementi njihove ličnosti povlače se u njihovo nesvesno i stvaraju okvir psihe koji Jung naziva senka. Senka vrši aktivan uticaj na našu ličnost i utiče na ponašanje na bezbroj nepredviđenih načina. Kada se ponašamo na način koji je rezultat naše senke, možda se ophodimo prema nekome loše ili učestvujemo u samodestruktivnom ponašanju, pre nego da preuzme odgovornost za takve postupke, većina ljudi koristi taj psihološki fenomen znan kao projekcija u cilju izbegavanja suočavanja sa sosptvenom senkom. U daljem tekstu istražićemo fenomen projekcije tako što ćemo posmatrati opasnosti koje predstavlja za pojedinca i društvo uopšte.

Projekcija se dešava kada pripisujemo element naše ličnosti, koji leži u našem nesvesnom, drugoj osobi ili grupi. Možemo projektovati i negativne i pozitivne karakteristike, međutim, veća je tendencija da se projektuje prvo, a ne drugo. Sigmund Frojd, koji je popularizovao pojam, verovao je da je projekcija odbrambeni mehanizam korišćen da se izbegne anksioznost kada je neko prisiljen da se suoči sa sopstvenim manama, slabostima i destruktivnim težnjama. Jungov pogled na projekciju bio je sličan Frojdovom i kao što Jung objašnjava u Arhaičnom čoveku:

“Projekcija je jedan od najčešćih fenomena psihe… Sve što je nesvesno u nama samima otkriva se u našem komšiji i mi se na osnovu toga tako i odnosimo prema njemu.” (Karl Jung, Arhaični čovek).

Jung je, međutim, naglašavao da je projekcija neizbežna i neophodna komponenta u psihološkom razvoju, jer je to jedno od glavnih sredstava pomoću kojeg možemo steći svest o elementima koji borave u nesvesnom. Nakon projektovanja elementa nesvesnog, zdrava stvar koja može da se uradi je da se prepozna subjektivno poreklo projekcije, da se povuče iz spoljašnjeg sveta i da se integriše taj element ličnosti u svesnost. Samo nakon povlačenja projekcija i osvešćivanjem nedostataka koje smo prethodno projektovali na druge, možemo se nadati da smo započeli sa korektivnim merama. Taj proces povlačenja i integracije je težak zadatak, jer zahteva hrabrost da se suočimo sa slabostima i mračnim kvalitetima. Ali iako je težak, ovaj zadatak presudan je u borbi za život, zato što neuspeh u suočavanju sa senkom ostavlja te elemente slobodnim da rastu u obimu i uticaju. Kao što je Jung objasnio:

“Kada neko očajnički pokušava da bude dobar i divan i savršen, onda sve više senka razvija definitivnu volju da bude mračna i zla i destruktivna. Ljudi ne mogu to da vide; oni uvek teže da budu čudesni i onda otkriju da su se strašne destruktivne stvari desile koje ne mogu da shvate i onda ili negiraju da takve stvari imaju bilo šta sa njima ili ako ih priznaju smatraju ih prirodnim nevoljama ili pokušavaju da ih minimiziraju i da prebace odgovornost negde drugde. Činjenica je da kada neko pokušava preko svojih mogućnosti da bude savršen, senka se spušta u pakao i postaje đavo.” (Karl Jung, Vizije: Beleške sa seminara u periodu od 1930 do 1934).

Oni koji se oslanjaju previše na projekciju da ih štiti od sopstvene senke, koji nikada ne dovode u pitanje da li je slika koju imaju o sebi možda previše savršena, idu kroz život zauvek u potrebi za žrtvenim jagnjetom ili ljudima koje će kriviti za sve svoje probleme. Često se bira prijatelj ili član porodice kao žrtveno jagnje, ali problem kod ovog izbora je što je nenadoknadivo štetan i u mnogim slučajevima, prisiljava na prekid veze. Nakon što oteramo žrtveno jagnje, obično se otkrije da problemi ipak postoje. Ovo podstiče da pogledaju unutar sebe i suoče se sa elementima ličnosti  koje su toliko dugo pokušavali da negiraju. Ali umesto da učestvuje u tom unutrašnjem razmišljanju, većina ljudi  samo traži neko drugo žrtveno jagnje. U ovom procesu, često se otkriva da najefektivnija forma žrtvenog jagnjeta nije neki određeni pojedinac, već pre čitava grupa ljudi.

Ta tendencija koja se dešava na kolektivnom nivou može ostaviti opasne posledice po društvo. Oni koji nisu voljni ili sposobni da se suoče sa sopstvenom senkom, lak su plen kolektivističkim pokretima koji su gotovi žrtveni lopovi u formi političkih protivnika, članovima različitih etničkih grupa ili socioekonomskim klasama. Žrtvovanje na nivou kolektiva, ili drugim rečima projektovanjem naših problema na grupe ljudi koji se od nas razlikuju, dokazuje se kao privlačno iz nekoliko razloga. To nam dozvoljava da izbegnemo štetu u ličnim odnosima koja se dešava kada iskoristitmo nekog bliskog nama kao žrtveno jagnje. I još na to mi ne rizikujemo da, s obzirom da su naše interakcije sa članovima te grupe obično ograničene, ne rizikujemo da osvestimo shvatanje da ti ljudi nisu ni nalik iskrivljenoj slici koju održavamo u našoj psihi. Žrtvovanje na grupnom nivou mnogo je lakše zbog činjenice da oni u takvim grupama, koje se sastoje od pojedinaca sa sopstvenim slabostima i manama, mogu se u stvari ponašati na načine koji pružaju legitimne razloge za negodovanje. Ili kako je Jung rekao:

“Nije da su ovi drugi potpuno krivi, jer i najgora projekcija visi na udici, možda na veoma maloj, ali je to i dalje udica ponuđena od strane druge osobe.” (Karl Jung, O psihičkoj energiji)

Ipak kako je i Jung prepoznao, postoji tendencija unutar kolektivnih pokreta da se uzme ta mala udica koju nude nečiji protivnici i da se obesi sve što nije u redu sa sobom i sa svetom. Kada vidimo grupu ljudi u tom negativnom svetlu, vidimo ih kao primarni izvor svega što muči društvo, tada postaje moguće da opravdamo progon, nasilje i možda čak i istrebljenje dotične grupe. Projekcija na nivou kolektiva postaje još opasnija kada oni na pozicijama moći skreću pažnju sa vlastitih aktivnosti i štete koju možda uzrokuju, korišćenjem propagande, lažnih zastava i drugih tehnika manipulacije, sa ciljem da okrive gotove žrtvene figure.

Zbog groznih posledica koje mogu nastati na oba nivoa i na individualnom i na društvenom kada ne uspemo na prepoznamo, rečima Aleksandra Solženjicina, “liniju koja deli dobro od zla i seče srce svakog ljudskog bića”, od najveće je važnosti da se potrudimo da prepoznamo kvalitete sopstvene senke i da ih integrišemo u našu svesnost. Samo tada ćemo biti u adekvatnoj poziciji da procenjujemo istinske izvore zla na ovom svetu. Sa druge strane, ako ne uspemo da prepoznamo subjektivno poreklo naših projekcija, ne samo da će patiti naše blagostanje, već ćemo i doprineti na globalnom nivou mnogim nepotrebnim sukobima. Jung je otišao toliko daleko da je sugerisao da ako se psihološka projekcija previše raširi, rat će najverovatnije biti ishod. Jer je verovao da najveća opasnost za ljudsku civilizaciju ne leži u oružju koje posedujemo, već u nesposobnosti da razumemo sami sebe. Jer neznanje i neuspeh da se suočimo sa sopstvenim slabostima i destruktivnostima, uzrokuju da ono što bi trebalo da bude unutrašnja borba da se manifestuje u spoljašnjem svetu.

“. . .moderni ljudi…ne znaju šta oni u stvari jesu. Mi smo jednostavno zaboravili šta je u stvari ljudsko biće, zato imamo ljude kao što su Niče i Frojd i Adler, koji nam govore šta smo mi, prilično nemilosrdno. Moramo da otkrijemo sopstvenu senku. U suprotnom, oterani smo sebe u svetski rat kako bismo videli kakve smo zaista zveri.” (Karl Jung, Vizije: Beleške sa seminara u periodu od  1930 do 1934).

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

2 comments

Leave a Reply to psihocose Cancel reply