Karl Jung i vrednost anksioznih poremećaja

Posted by

“Uopšte nisam pesimističan u pogledu neuroze. U mnogim slučajevima potrebno je da se kaže, “Hvala Bogu da je mogao odlučiti da bude neurotičan.” Neuroza je zapravo pokušaj samoizlečenja… To je pokušaj samoregulacije psihičkog sistema da povrati balans, ni na koji način se ne razlikuje od funkcije snova – samo što je prilično snažniji i drastičniji.” – Karl Jung, Simbolični život

Anksiozni poremećaji, ili ono što se tradicionalno klasifikuje kao oblici neuroze, toliko su rasprostranjeni u savremenom svetu da neki sugeriraju da živimo u doba anksioznosti. Ali šta to uzrokuje da toliko mnogo ljudi boluje od anksioznih poremećaja? Karl Jung proveo je veći deo svoje karijere pokušavajući da odgovori na to pitanje. Jungova teorija neuroze, međutim, u današnje vreme uglavnom se zanemaruje, jer se tablete smatraju rešenjem za gotovo sve mentalne tegobe. Ipak Jungova teorija zahteva našu pažnju, jer za razliku od farmaceutskog modela, koji se fokusira na olakšanje simptoma, Jung je sagledavao neurotičnu bolest kao signal da promenimo život koji vodimo. Ako samo prikrivamo simptome i nastavimo da živimo život kao i obično, tada osiromašujemo sopstveno ja, gubeći pristup ključnim informacijama koju neurotična bolest pruža.

“Treba da pokušamo ne da se “otarasimo” neuroze, već da pre iskusimo šta ona znači, čemu ima da nas poduči i koja je njena svrha.” – Karl Jung, Civilizacija u tranziciji

Definicija Jungove teorije je da se uzrok neuroze uvek nalazi u sadašnjosti.

“U konstruisanju teorije koja podstiče neurozu od uzroka iz daleke prošlosti, mi kao prvo i najvažnije pratimo tendenciju našeg pacijenta da nas namami što dalje je moguće od kritičke sadašnjosti… Uglavnom se afektivni uzroci nalaze u sadašnjosti i samo tu se nalaze mogućnosti njihovog uklanjanja.” – Karl Jung, Teorija psihoanalize

Jung nije negirao da je neurotična patnja možda započeta u detinjstvu. Niti je prevideo uticaj odgoja na naš psihološki razvoj. Umesto toga, fokusirao se na sadašnjost zato što je verovao da je ono što je stvorilo simptome neuroze bio konfliktan način života ovde i sada. Konflikti su možda bili prisutni i u našem detinjstvu, ali ti konflikti su se promenili i nisu više izvor sadašnje patnje ili kako Jung objašnjava:

“Nema razlike što je u detinjstvu već bilo sukoba, jer se konflikti iz detinjstva razlikuju u odnosu na konflikte odraslih osoba. Oni koji su od detinjstva bolovali od hronične neuroze ne pate sada od istog sukoba koji su imali tada.” – Karl Jung, Teorija psihoanalize

Kakva je priroda konflikta koji vodi neurozi? U svom eseju Značaj oca u sudbini pojedinca, Jung citira Grčkog stoičkog filozofa Kleantesa što pomaže da se razotkrije ova misterija.

“Sudbine vode voljni, a vuku nevoljni.” – Kleantes

Sudbinu su predstavljale tri boginje Grčke mitologije koje su plele niti oko pojedinačnih sudbina. Jung nije verovao da bogovi ili boginje određuju naše sudbine, ali je verovao da se svako od nas susreće sa nizom životnih zadataka, koje nismo sami izabrali i da se tako mogu zamiišljati kao naša sudbina. Ti zadaci su proizvod evolucione istorije, naše smrtne prirode i kulture u kojoj živimo. Najvažniji među njima je naš biološki nagon koji se prenosi genima. Ostali uključuju potrebu da se postigne psihološka nezavisnost od roditelja, razvijanje društvenog života, doprinos zajednici, pronalaženje svrhe i na kraju suočavanje sa smrću.

Prema Jungu mi se prirodno pokrećemo da ispunimo te zadatke. Naši instinkti, priroda društvenih životinja, povlačenje ka usaglašenosti i svesnost o dolazećoj smrti, sve nas pokreću u tom pravcu. Ipak iako se prirodno pokrećemo da ispunimo te zadatke života, takođe imamo tendenciju ka inertnosti i samosabotaži ili kako Jung kaže:

“[Mi] snažno ne volimo sve namerne napore i zavisni smo od apsolutne lenjosti sve dok [nas] okolnosti ne podstaknu na akciju.” – Karl Jung, Teorija psihoanalize

Ako uspemo da objektivno sagledamo sopstvenu lenjost i pokažemo hrabrost da se suočimo sa životnim zadacima, onda ovi zadaci deluju kao vodiči koji označavaju put ka zdravom razvoju. Sudbina nas vodi napred. Ali ako lenjost i strah preovladaju i zapostavimo životne zadatke, onda oni postaju lanci oko našeg vrata. Postajemo ‘nevoljni’, rečima Kleantesa, koga sudbina vuče napred. Neurotičar, prema Jungu, predstavlja muškarca ili ženu koji hodaju između nevoljnosti, koju su usvojili, drugim rečima, neispravan odnos prema životnim zadacima.

Prilikom lečenja svojih pacijenata Jung je naglašavao da problem za neurotičare uvek leži u njihovom stavu. Postizanje zadataka je od sekundarnog značaja. Život nam može predstaviti ogromne izazove koji onemogućavaju da se postigne određeni zadatak – ali to ne mora da nas osudi na život neurotične patnje. U takvim slučajevima prihvatanje situacije i preusmeravanje sopstvene energije na drugi životni zadatak predstavlja prikladnu reakciju. Ipak prepreke koje nas ometaju obično nisu nepremostive prirode. Umesto toga problem je pre do naše moralne nesposobnosti, ili smo previše lenji ili nam nedostaje hrabrosti da se suočimo sa izazovima. Takvo ometanje nije svojstveno samo za neurotičare, jer se svi suočavamo u nekom trenutku sa situacijama u kojima se testira naša odlučnost. Ipak ono što je jedinstveno za neurotičare je da ne priznaju sopstvene nesposobnosti, već biraju da obmanjuju sebe i da krive prepreke na sopstvenom putu. Ili kako Jung objašnjava:

“[Neurotičar] se povlači [od svojih životnih zadataka] ne zbog bilo kakve stvarne nemogućnosti, već zbog veštačke barijere koju je sam izmislio…Od tog trenutka on pati od unutrašnjeg koflikta. Sada realizacije njegovog kukavičluka dobijaju novo lice, prkos i ponos. U oba slučaja [energija] se angažuje u beskorisnom građanskom ratu i čovek postaje nesposoban za bilo koje novo ostvarenje… Njegova efikasnost se smanjuje, nije u potpunosti prilagođen, on postaje – jednom rečju – neurotičar.” – Karl Jung, Teorija psihoanalize

U takvom konfliktom stanju naša želja da ostvarimo životne zadatke i sva energija koja nas vodi u tom pravcu, ne nestaje jednostavno. Umesto toga, ona traži alternativu. Ili kako Jung objašnjava:

“Energija koja je uskladištena za rešavanje zadataka teče nazad u stara korita i zastareli sistemi prošlosti pune se ponovo. ” – Karl Jung, Frojd i psihoanaliza

Drugim rečima, ako u životu prestanemo da napredujemo, skloni smo regresiranju ka nezrelijim, ili kako ih je Jung zvao infatilnim načinima prilagođavanja. I ta regresija kao odgovor na konflikt je ono što generiše različite simptome neuroze – bilo da je reč o pervazivnoj anksioznosti, fobijama, kompulzivnim ponašanjima, depresiji, apatiji, ili opsesivnim i nametljivim mislima. Ali koliko god takvi simptomi mogu biti neugodni, oni služe važnoj svrsi upozoravajući nas na činjenicu da se krećemo opasnim životnim putevima. Dok psihološki regresiramo, naše fizičko sazrevanje ne prestaje i pogled u ogledalo nas zauvek podseća da ne idemo u korak sa životnim dobima i neumoljivim maršom vremena. Što duže ostajemo u ovom konfliktnom stanju, manje se prilagođavamo i začarani krug preuzima gde

“povlačenje iz života vodi do regresije, a regresija pojačava otpornost na život.” – Karl Jung, Teorija psihoanalize

Kada smo zahvaćeni grčevima neuroze, najverovatnije ćemo se pitati zašto smo prokleti na taj način? Šta nas je dovelo da reagujemo na izazove života na neprimeren način? Jung nije video nijedan uzroka za ovu nesposobnost. Određene novorođene bebe, Jung primećuje, pokazuju “urođenu osetljivost” koja ih predisponira za neurotičan stav kasnije u životu. U drugim slučajevima, to je loš odgoj:

“Zaista postoje roditelji čija ih sopstvena kontradiktora priroda tera da postupaju sa sopstvenom decom na tako nerazuman način da se dečija bolest čini neizbežnom.” – Karl Jung, Teorija psihoanalize

Ali za većinu ljudi kombinacija genetike i uticaj okoline su naposletku krivi.

Koji god da je uzrok ključno pitanje je kako da prekinemo krug neurotične patnje? Ako smo voljni da priznamo sopstveni konfliktni način života, šta možemo učiniti da isti razrešimo?

Jung je tvrdio da je najbolji način da se pobedi neuroza izgradnjom nečeg novog – posebno novog stava prema životu. Potrebno je da gledamo unapred, nikako unazad.

“Uz svo moje poštovanje prema istoriji, čini mi se da nema uvida u prošlost i nema ponovnog doživljavanja patogenih reminiscencija– međutim koliko god moćna ona bila – efikasna je u oslobađanju čoveka od prošlosti kao i izgradnji nečeg novog… bez obzira koje su prvobitne okolnosti iz kojih su proizišle, [neuroze] su uslovljene i održavane pogrešnim stavom koji je prisutan sve vreme i koji se, jednom kada se prepozna, mora odmah ispraviti. ” – Karl Jung, Frojd i psihoanaliza

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

Leave a Reply