Blog izazov

Posted by

Ova priča pisana je za blog izazov  „Pet riječi, a jedna priča“. Stanislava je zadala reči ČARAPE, RAKIJA, SELO, NAGRADA, ŽENA. Zvuči zabavno, pa rekoh da se pridružim 🙂 A evo i priče…

Štednja

Kada bi trebali da upotrebimo jednu reč da opišemo našeg glavnog junaka priče Miloja, onda bi to svakako bila štedljivost. Miloje je za sebe smatrao da je vrlo jednostavan čovek. Od malena naučen na težak život u planini i da nesrećna vremena vrebaju tik iza ćoška shvatio je da čovek uvek treba da bude na oprezu, da ima pozamašnu slamaricu i da lepa vremena služe da se ona dopunjuje. Bio je to vredan čovek, grubih crta lica, pomalo naivnog i detinjastog karaktera i gotovo bez ikakvog dara za šalu. Naravno taj nedostatak, pravdao je on uvek jednim te istim rečenicama. Ha, govorio je on, pa ko se još u današnja vremena šalija da imam vremena da se šalim radio bih u cirkusu! Njegovi dani proticali su u radu, održavao je svoje imanje sa ženom Slavicom od jutra do mraka. Imali su puno stoke, voćnjake, baštu i uvek, uvek puno posla. Večito u dronjcima, pocepanih čarapa i opanaka, razbarušene kose i sa zavojima po rukama radio je on vredno po ceo dan. Često mu je žena prigovarala kako bi trebalo da kupi sebi malo nove garderobe, čarape, obuću, nov šešir. Svaki put Miloje bi se na pomen kupovine nakostrešio. Činilo se u tim trenucima da njegovo lice dobija nov, čudan oblik i grimasu karakterističnu samo na pomen te teme. Slavica bi svaki put na početku rasprave pokušavala da zadrži hladan i miran ton, međutim Milojeva neumoljiva priroda dovodila bi je do višeg stupnja besa kome inače ova topla žena nije bila sklona.

Tako su i te večeri kada je Miloju pukao opanak, negde pred sam kraj okopavanja kukuruza, započeli dobru staru raspravu. Branio se on svim sredstvima kao i svaki put do tada. Ženo božija, govorio je ljutito, ako ti smeta što sam ovakav, a ti nađi drugog! Ja da menjam opanke neću! Malo lepka popraviće stvar.

Te večeri nakon što su namirili stoku, večerali su u tišini i legli na spavanje. Miloje, iako je bio ljut, zaspao je sa osećajem uzvišenosti, jer eto on običan čovek svakodnevno je odolevao izazovima i napadima na njegovu štedljivost. Ah, pomislio je, baš su ljudi nemarni. Ne znaju šta je to kad nemaš! I moja šašava Slavica misli da ja treba da počnem da se eto pod stare dane modiram! Ma idi Boga ti! Hvala Bogu pa sam ovakav, mislio je on u sebi, ne zna ona koliko je imala sreće što sam ovako razuman i ekonomičan, dok mu je lagani smešak prelazio licem i sa tim osećajem blaženosti i pravednosti, polagano utonu u san.

Obreo se na trgu u gradu udaljenom nekih desetak kilometara od sela. Otkud ja ovde?, pomisli u sebi, ali nastavi da hoda ka omanjoj grupi ljudi koja se tu okupila. Neka nelagoda prožimala mu je telo, ipak radoznalo se primakao i krupnim, starim očima znatiželjno poče da posmatra omanjeg čovečuljka koji je glasno govorio: Čujte i počujte dragi sugrađani! Danas imam tu čast da vas obavestim da je zbog godišnjice izgradnje ovog trga uprava grada odlučila da dodeli nagradu čoveku koji je poznat kao veliki štediša, koji se od detinjstva borio za veću ideju, koji je inspiracija za svakog običnog i nadasve vrednog čoveka – Miloje priđi molim! Miloje se prenu i nekako nepoverljivo poče da se kreće ka malenoj bini sa koje je čovečuljak govorio. Hajde, hajde, Miloje…govorio je čovečuljak, zašto tako stidljivo. Ljudi su mu aplaudirali i skandirali, a opet činilo mu se da ga nekako čudno gledaju. Miloje, gradonačelnik je rešio da te nagradi besplatnom kupovinom čega god poželiš u ovom gradu. Imaš par sati na raspolaganju tako da je bolje da počneš što pre, izgovori čovek uručivši mu svečanu plaketu.

Miloje, ushićen i pomalo zatečen, zgrabi plaketu i zaputi se u omanju trgovinu preko puta trga. Tu uzme sebi nove čarape, gaće, odelo, šešir i najudobnije opanke koje je ikada obuo. Jao al će Slavica da se obraduje kad me vidi,mislio je u sebi, još kad bude čula da nisam platio ni dinara sve ovo, pih kakve lepote. Zatim se uputio kod brice, usput kupivši kočiju i dva konja i na kraju svrati do poslastičarnice gde je pojeo čak 3 šampite i popio dve limunade. Deder dečko, rekao je poslastičaru, spakuj za moju ženicu šampita i krempita, danas je baš divan dan hoću da je obradujem.

I tako se Miloje sa svojom novom kočijom, konjima, odelom, novom frizurom i uređenom bradom uputio svojoj kući ponosan što se celog života držao svoje ideje i lagali bi kad bi rekli da nije jedva čekao da Slavici održi slovo, pa znate već kako je on u pravu i slično. Čim se približio kući beše mu čudno što svetlo ne gori, ali pomislio je u sebi, E ona moja jadna žena, sigurno se mučena naradila bez mene ceo dan, pa legla da spava. Neću danas da joj nabijam na nos, ima vremena i pobednosno se osmehnuvši, ostavi konje i uđe u kuću. Slavice, viknuo je, dođi da vidiš šta sam ti doneo. Oooo Slavice, budi se!

Međutim Slavica se nije odazivala. On već pomalo uplašeno otrča u spavaću sobu, gde zateče namešten krevet i malu koverticu na jastuku. Brzo pocepa kovertu i uplašeno sede da pročita pismo.

Dragi moj Miloje,

Ceo život sam te pazila i ne samo tebe, nego i decu, tvoje roditelje, bilo koga ko nam je ušao u kuću gledala sam uvek ljubazno da dočekam i ispratim. Ali Miloje ja ovako više ne mogu. Sramota me je više selom da prolazim i gledam kako nam se ljudi smeju. Pokušala sam da te dozovem pameti, ali ti si uvek pronalazio načine da se ne menjaš. Idem kod moje sestre i neću se vraćati.

Sve najbolje,

Slavica

Miloje nije mogao da poveruje šta je pročitao. Ruke su mu se sve više tresle dok je po deseti put iščitavao pismo. Preneražen počeo je da kuka i da je doziva Slaviceeeee, Slaviceeee, vrati se….

Sve oko njega počelo je da se trese, činilo mu se kao da se kuća raspada, uplašen i neutešan dozivajući ime svoje žene oseti kako ga nečija ruka trese po ramenu. Ijaooo kuku mene Slavice, ubiće me, povika on u očaju. Kad najednom otvori oči i ugleda uplašenu Slavicu koja ga je očajnički tresla da se probudi. Pobogu čoveče, vikala je ona, jel si dobro! Miloje se brzo uspravi, zagrli Slavicu i zajeca kao malo dete. Slavice, brzo je govorio, izvini, izvini, izvini. Jao, pa zar bi ti mene ostavila, jecao je sve više. Čoveče šta je sa tobom, uplašeno ga upita Slavica, šta si to pobogu sanjao?

Ajde stavi nam kafu, sipaj nam po jednu rakiju i čim Dana otvori trgovinu odoh da kupim i nove opanke i nove čarape ma sve što ti kažeš, reče usplahireno Miloje. Slavica ga u čudu pogleda, bez reči ustade, zaputi se u kuhinju i skrivajući sreću u srcu stavi lonče za kafu.

P.S. Ako neko želi da nastavi reči su ŠAH, KIŠA, PENZIJA, TAKMIČENJE, PARK.

4 comments

Leave a Reply