Karl Jung i psihologija čoveka-deteta

“Čovek ne može otkriti nove okeane, ako nema hrabrosti da obalu izgubi iz vida.” – Andre Žid

ocean-3605547_1280

Mari-Luiz fon Franc, švajcarski psiholog, uočila je uznemiravajući trend sredinom dvadesetog veka – mnogi muškarci i žene u odraslom dobu zaostajali su psihološki u sazrevanju. Oni su bili u telu odraslih osoba, ali njihov mentalni razvoj nije uspevao da održi korak. Franc je to posmatrala kao goruće pitanje, da je 1959. godine odlučila da održi seriju predavanja o psihologiji Puer Aeternus, što u prevodu sa latinskog znači “večito dete”. Njen učitelj Karl Jung usvojio je termin u psihološke svrhe kako bi opisao pojedinca koji, kao Petar Pan, ne uspeva da odraste. U jednom od svojih predavanja fon Franc opisuje ‘Puer Aeternus’ kao individuu koja:

“…ostaje predugo u adolescentskoj psihologiji; to jest, sve one karakteristike koje su normalne u mladosti za sedamnaestogodišnjake ili osamnaestogodišnjake nastavljaju se u kasnijem životu, u nekoliko slučajeva sa zajedničkom crtom u vidu prevelike zavisnosti od majke.” – Mari-Luiz fon Franc, Problem večitog deteta

Fon Franc predvidela je da će se u narednim decenijama kako je nazvala “problem večitog deteta” proširiti po svetu i uticaće na sve više ljudi. Njena predviđanja pokazala su se izuzetno tačnim – posebno među muškim stanovništvom zapadnog sveta. Mnogi mladi muškarci bore se akademski, društveno, duhovno, finansijski i seksualno. Oni žive u roditeljskim kućama i u svojim kasnim dvadesetim i tridesetim godinama, birajući da ostanu u utešnom ograničenju brige svojih roditelja, pre nego da testiraju nepoznate vode nezavisnosti. Umesto da teže stvaranju nečega od sebe, mnogi preferiraju poznate i udobne virtuelne svetove interneta, pornografije i video igara. Oni su pasivne lutalice u životu bez putanje i svrhe, prateći trenutno zadovoljstvo kako bi olakšali sopstvenu patnju. Na osnovu obima ovog problema, ne bi bila toliko daleka tvrdnja da je problem večitog deteta primarna neuroza modernog doba.

Svrha ovog članka je da pruži protivotrov onima koji pate od ovog problema. Da bi to uradili, pružićemo duboku psihološku analizu večitog deteta, kao i uvide izgrađene od strane Karla Junga, Serena Kjerkegora, Mari-Luiz fon Franc i drugih, pružajući praktične savete povodom toga kako krenuti odgovornijim, bogatijim, uspešnijim i nezavisnijim životnim putem.

Pre nego što počnemo sa ispitivanjem psihologije večitog deteta, neophodno je da primetimo uslove uzrokovanja ovog socijalnog problema i u tom cilju moramo razgovarati o tome kako snažan kompleks majke sprečava sazrevanje mnogih danas – kao što fon Franc beleži:

“Čovek koji ima kompleks majke uvek će se boriti sa sopstvenim tendencijama da postane večito dete.” – Mari-Luiz fon Franc, Problem večitog deteta

Tokom naše evolucione istorije majka i otac preuzimali su različite roditeljske uloge. Majke su uvek komunicirale sa svojom decom više od očeva. One održavaju više fizičkog kontakta i više neguju, umiruju i saosećaju sa fizičkim i emocionalnim bolovima i potrebama deteta. Ta ekstremno bliska i intimna veza sa figurom majke ostavlja na detetu trajni emotivni trag, ili vrlo otporan psihološki odnos koji psiholozi zovu “kompleks majke”:

“Dečije iskustvo majke internalizovano je kao kompleksno; emocionalno nabijena gomila energije koja je izvan kontrole ega.” Džejms Holis, Pod Saturnovom senkom

Očevi ne stvaraju sa detetom istu vezu zavisnosti. Umesto toga, njihova tradicionalna uloga bila je da detetu u razvoju obezbede resurse i zaštitu, ali i isto tako važno usmeravanje. Tačnije, uloga oca pomagala je da se dete oslobodi svojih veza zavisnosti sa majkom i da mu pomogne da izađe u svet kao nezavisna i funkcionalna osoba.

U većini kultura tokom istorije pojedinci su prelazili iz adolescencije u odraslo doba uz pomoć inicijalnih obreda prelaska. Primarni cilj svih inicijacijskih obreda prelazaka, u kulturama, bila je da odvoji omladinu od svojih majki, prvo fizički, a zatim i psihološki. Ovi obredi obavljali su se ubrzo nakon puberteta, a inicirali su ih samo stariji muškarci iz plemena, “kulturološki očevi”. Ženama je uglavnom bilo zabranjeno da posmatraju ili učestvuju u ovim ritualima.

Tipičan obred prelaska, objašnjen u knjizi Obredi i simboli inicijacije (Mircea Eliade), sprovodili su se na sledeći način. Usred noći, “kulturološki očevi” plemena, oblačili su se kao bogovi ili demoni i izvlačili bi mladića iz njegovog kreveta. samburu-4371555_1280Mladić bi zatim bio odvođen duboko u pećinu ili bi ga pak uranjali u neku drugu bukvalnu ili simboličku tamu. Ta faza predstavljala je simbolično smrt detinjstva mladića: gubitak raja i radosti neodgovornosti. Zamišljeno je da mladima prenese poruku:

“Ne možete ponovo ići kući.” – Tomas Vulf

Posle simboličke smrti detinjstva, obaviće se ceremonija preporoda, obeležavanjem tranformacije mladića u zrelije stanje postojanja. Kasnije bi ga starešine učile mudrosti i znanju plemena, a zatim bi ga slale u divljinu gde bi provodio mnoge mesece sam, boreći se za opstanak. Nakon uspešnog povratka, bio bi dočekan u plemenu kao odrasli član. Od tog trenutka očekivalo se od mladića da je prevazišao “kompleks majke”; nezrelost i zavisnost više nisu bili prihvatljivi.

S obzirom na intenzitet i ponekad nasilnu prirodu ovih procesa inicijacije, čini se da su naši preci razumeli da je odvajanje mladića od majke monumentalni zadatak koji zahteva namerne mere. Na Zapadu danas, ne postoji ekvivalent za ove obrede prelaska.

“Često se pričalo da je jedna od karakteristika savremenog sveta nestanak bilo kakvih smislenih obreda inicijacije.” – Obredi i simboli inicijacije, Mircea Eliade

Zbog nedostatka “kulturoloških očeva” i obreda inicijacije, mladi se danas moraju obratiti svom ličnom ocu koji će im pružiti inicijaciju u odraslo doba. Ali nažalost, ne mogu svi očevi snabdeti svoju decu sa smernicama, jer da bi to uradili, očevi moraju biti i sami snažni i nezavisni i emocionalno prisutni u životu deteta. On mora biti sposoban da pokaže, primerom, da postoji nešto vredno potrage i borbe u ovom svetu; za uspešno podsticanje mladića da se odvoji od blagodeti detinjstva, on mora biti uveren da je tamo negde vredno poći.

father-2770301_1280

“Sinovi takođe moraju da gledaju svog oca u svetu. Njima je on potreban da im pokaže kako biti u svetu, kako raditi, kako se sačuvati od nedaća… Njima je potrebna aktivacija njihove inherentne muškosti i uz spoljašnje modelovanje i uz direktnu afirmaciju.” -Džejms Holis, Pod Saturnovom senkom

U svojoj knjizi Pronalaženje naših očeva, Sem Ošeron navodi studiju u kojoj je samo 17% muškaraca iz Amerike izvestilo da je u mladosti imalo pozitivan odnos sa svojim ocem. U većini slučajeva otac je fizički ili emocionalno bio odsutan. Osvrćući se na ovu statistiku, psihoterapeut Džejms Holis piše:

“Ako je ova neverovatna statistika blizu istine, dogodilo se nešto veliko i tragično sa jednom od kritičnih ravnoteža prirode.” – Džejms Holis, Pod Saturnovom senkom

Poremećaj u kritičnoj ravnoteži prirode je ono što se upravo desilo. Živimo u epohi odsutnog oca i mnogi jako pate zbog toga. Od mladića se očekuje da napuste udobnost doma, da prevaziđu kompleks majke i osmisle život vredan življenja bez psihološke podrške oca. Je li uopšte čudno da je problem večitog deteta toliko izražen u današnje vreme?

Ali efekti odsutnog oca pogoršavaju se uticajem koji ova situacija ima na majku. Stvara se sledeća situacija, prvo, majka teži da postane autoritativnija u roditeljstvu kako bi nadoknadila nedostatak muške figure u detetovom životu. Drugo, neuspeh sa očeve strane da obezbedi pružanje ljubavi i podrške majci stvara u njoj emocionalnu glad koju ona pokušava da nadoknadi kroz odnos sa svojim detetom. boy-2025656_1280Ta situacija stvara savršenu oluju u kojoj majka postaje ono što Jungovci zovu “proždiruća majka”. Ona prezaštićuje i guši svoje dete i uključuje se u svaki aspekt njegovog života. Često se dešava da takva majka, uprkos najboljim namerama, nesvesno manipuliše detetom da ostane zavisno od nje i u odraslom dobu. I često se dešava da dete to svojevoljno ispoštuje.

“Pogledajte tajnu zaveru između majke i sina i kako jedno drugom pomažu u izdaji života.” – Karl Jung, Aion

Tako vaspitano dete, na način da mu nikada nije pružena prilika da se samo odvaži, da se zauzme za sebe, da bude neuspešno i da popravlja sopstvene greške, ili da odlučuje za sebe, razvijaće se u odraslu osobu sa osakaćenim sposobnostima da izdrži i prevaziđe neminovne izazove i borbe u životu. Zdrava želja da se prilagodi stvarnosti i individuaciji, koja uključuju bol, strah i sukobe, biće zamenjena potrebom da ostane vezan za svoju majku, bilo da je to njegova lična majka ili simbolična zamena u svetu. Ako ne ostane zavisan od svoje biološke majke, možda će očajnički tražiti da pronađe u drugim ženama negujuću zamenu, ili će se izgubiti u utešnom zagrljaju zavisnosti.

Drugim rečima, kada dete zakorači u odraslo doba sa snažnim kompleksom majke, ono neće tražiti da razvije nezavisnost i evoluciju sopstvene svesti, već će biti opsednuto onim što je Jung zvao:

“… regresijski duhom, [koji] nam preti vezivanjem za majku i rastvaranjem i izumiranjem u nesvesnom.” – Karl Jung, Simboli transformacije

Naći će se u službi sna, a ne u borbi za život.

“…nada se da će biti uhvaćen, usisan, obmotan i proždran. On traži, kao što je nekada bilo, zaštitni, hranljivi, šarmantni krug majke, stanje odojčeta oslobođenog svake brige…Nije ni čudo što stvarni svet nestaje iz vida!” – Karl Jung, Aion

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

Advertisements

Leave a Reply