Škola anksioznosti

“Kako čovek može da spozna sebe? Nikada razmišljanjem, već radom. Pokušajte da obavite svoju dužnost i odmah ćete znati koliko vredite.” – Gete

Razmišljanje i introspekcija mogu nas naučiti ko smo, drugi ljudi mogu nas naučiti šta je moguće, ali samo kroz akciju možemo stvoriti život vredan življenja.

“Uradite posao i onda se odmaknite. To je jedini put do spokoja.” – Lao Ce

Ali evo i gde se većina nas bori. Otkrivamo put ka boljoj budućnosti, ali u odlučujućem desperate-2676554_1280trenutku kada se zahteva smela akcija ili naporan rad, odričemo se svoje dužnosti i sakrivamo se iza zida izgovora. Sutra ćemo sebi reći, ali sutra ostaje isto kao i danas. Seren Kjerkegor, danski filozof iz devetnaestog veka, video je samo jedan izlaz iz ovog problema. Ako želimo da pobegnemo od života pasivnosti, stagnacije ili osrednjosti, moramo biti voljni da pohađamo ono što je on nazvao ‘školom anksioznosti’. Anksioznost je, prema Kjerkegoru, fenomen suočen sa Janusom ((latinski: Ianus) jedno od najstarijih i najvažnijih božanstava u rimskoj mitologiji). On ima demonsku stranu koja može upropastiti naš život, ali takođe ima i konstruktivnu stranu koja nas može voditi ka razvoju. Koje od ta dva lica će pokazati, u velikoj meri, zavisi od našeg pristupa anksiozno izazovnim situacijama u životu.

Da bi razumeli ulogu koju anksioznost igra u ličnom razvoju, moramo prepoznati da smo kao ljudi stavljeni u jedinstvenu poziciju. Za razliku od drugih bića kojima vladaju instinkti i potrebe, mi se moramo boriti sa našom slobodom. Možemo koristiti sopstvenu maštu kako bi stvarali nove mogućnosti i možemo projektovati sebe u ove alternativne budućnosti da vidimo kuda one vode. Biranje između staza mogućnosti i zatim preuzimanjem koraka ka aktualizaciji tih mogućnosti ono je što vodi ka ličnom stvaranju i prema Kjerkegoru, to lično stvaranje predstavlja ultimativni zadatak čoveka.

 “Prepoznatljiva karakteristika čoveka,” piše Rolo Mej “za razliku od životinja, leži u dometu ljudskih mogućnosti i u sposobnosti samosvesti o mogućnosti. Kjerkegor vidi čoveka kao biće koga neprekidno privlači mogućnost, koje shvata mogućnost, vizualizuje je i kreativnom aktivnošću sprovodi u stvarnost.” – Rolo Mej, Značenje anksioznosti

Problem sa kojim se svi suočavamo je koju od mogućih staza izabrati? Ako je naš cilj da confusion-311388_1280živimo ispunjenim životom, onda je jedan od najsigurnijih načina da se to postigne orijentisati sopstveno stvaranje oko ideala samoostvarenja. Potrebno je da izaberemo mogućnosti koje dozvoljavaju progresivno razvijanje sopstvenih potencijala i koje će nam omogućiti razvijanje kapaciteta na samoekspresivan i kreativan način. Način na koji svaka osoba zamišlja samoostvarenje razlikuje se u pojedinostima, ali postoji uopštena formula koja nas može voditi u tom pravcu – neki su rekli sledite blaženstvo, drugi su rekli pronađite strast, Kjerkegor bi rekao pratite sopstvenu anksioznost.

“Mogućnost znači da mogu, u logičnom sistemu dovoljno je prikladno reći da mogućnost prelazi u aktuelnost. U realnosti to nije tako lako i neophodna je sredina. Ta sredina je anksioznost…”Seren Kjerkegor, Pojam straha

decision-1697537_1280

Svaki korak na putu samoostvarenja je isti – predvideti mogućnost koja bi mogla da unapredi samoostvarenje, iskusiti anksioznost koja prati perspektivu da se krene napred u nepredvidivu i otvorenu budućnost, ali kretati se napred bez obzira na to. Ako su mogućnosti koje se odvijaju u našem životu oslobođene anksioznosti, to nije znak mentalnog zdravlja, već umesto toga sugeriše da živimo na način koji izdaje naš potencijal.

“Kapacitet za podnošenje anksioznosti važan je sa samospoznaju pojedinca zbog osvajanja njegove okoline. Svaka osoba doživljava stalne šokove i pretnje sopstvenom postojanju; zaista se samoostvarenje događa samo po cenu da se napreduje uprkos tim šokovima. Ovo ukazuje na konstruktivnu upotrebu anksioznosti.” – Rolo Mej, Značenje anksioznosti

Nažalost većina ljudi ne koristi anksioznost na kontruktivan način. Umesto toga mnogi od nas rade sve što mogu da rade kako bi pobegli od anksioznosti. Neki će ići do zavaravanja tvrdnjom da čak i ne žele bolji život, a da su udobnost i sigurnost najbolji u ovim nesigurnim vremenima. Ali ono što se u trenutku donošenja takve odluke zanemaruje, je sveukupnost onoga što je izabrano – jer odbijanjem da krenemo u mogućnosti koje nas čine anksioznim, sklapamo Faustovsku pogodbu. Stičemo privremenu udobnost izbegavajući izazov i uklanjamo šansu za neuspeh koja dolazi sa svakim korakom na putu samospoznaje, ali to radimo uz veliku cenu. Ovi trivijalni dobici bledi su u poređenju sa patnjom koju smo sebi zadali kada odbijemo celokupno učešće u procesu sopstvenog stvaranja:

“Kada osoba žrtvuje sopstveno pravo na samoizražavanje [samoostvarenje] radi opstanka, man-2196323_1280ugrožen je njen opstanak, ne spolja, već iznutra. Sa predajom prava na samoizražavanje smisao života je izgubljen. Ovo nije samo psihološka pojava. Samoizražanje ekvivalentno je izražavanju života i života koji se ne izražava, koji se ne živi. To dovodi do spore smrti.” – Aleksandar Loven, Govor tela

Karl Jung izranja iz Lovenovih osećanja sugerišući da oni koji odbiju da se “lansiraju u život” moraju počiniti “delimično samoubistvo”. Moramo ubiti tu stranu sebe koja želi samoostvarenje i moramo ubiti stranu sebe koja predviđa mogućnosti većeg života. Praveći taj izbor, povlačimo se sve dublje i dublje u ljusku neprestane zone udobnosti i kako Loven piše:

“[Ta] ljuska . . . vremenom postaje grobnica. Situacija je zaista tragična. Izaći iz ljuske riskiramo smrt, ali ostankom u ljusci, koja je živa smrt, preti nam takođe stvarna smrt, neizbežna, ali sporija.” – Aleksandar Loven, Govor tela

Šta razdvaja one koji pobegnu iz ovog tragičnog stanja od onih koji ostanu zarobljeni u njemu do kraja života? Nekoliko faktora čine se izuzetno važnim. Prvo, moramo da prihvatimo da se akcija može preuzeti uprkos anksioznosti i da postoji bezbroj primera ljudi koji to rade na svakodnevnoj osnovi. Verujući da se moramo otarasiti anksioznosti pre akcije samo hrani slabost, konstantno odlaganje i potencijalnu zavisnost od droga ili alkohola.

Drugi faktor koji predstavlja sastavni deo probijanja ljuske je priznanje da je to na nama, niko ne može da se kreće kroz anksioznost za nas, niko ne može da aktivira naš potencijal – niko nas ne može spasiti. Natanijel Brendon, psihoterapeut dvadesetog veka sugerisao je da je jedan od najpozitivnijih znakova među njegovim pacijentima bilo prihvatanje ove činjenice:

“Jedan od najvažnijih trenutaka je kada klijent shvati da niko ne dolazi. Niko ne dolazi da me spasi; niko ne dolazi da živi umesto mene; niko ne dolazi da reši moje probleme. Ako ne uradim nešto, ništa neće biti bolje. San o spasiocu koji će nas izbaviti možda nudi neku vrstu udobnosti, ali nas ostavlja u stanju pasivnosti i bespomoćnosti. Možda će osećati da -ako samo patim dovoljno dugo, ako samo čeznem dovoljno dugo, nekako će se desiti čudo, ali tu vrstu samozavaravanja neko plaća svojim životom dok se odvodi u ponor nepredvidivih mogućnosti nepovratnih dana, meseci, decenija.” – Natanijel Brendon, Šest stubova samopoštovanja

Ali tu postoji i poslednji faktor o kojem moramo razgovarati i koji bi se na kraju mogao pokazati najvažnijim u našim pokušajima bekstva iz pasivnog i osrednjeg postojanja – možemo li se upustiti u onu stranu našeg bića koja žudi za neredom, haosom i razaranjem, možemo li pristupiti onome što je Karl Jung nazvao našom senkom?

composing-2391033_1280

U trenucima kada nam život visi o koncu i imamo izbor da izbegavamo ili da ipak idemo napred, često nije mudrost ta koja će nas gurati da preuzmemo rizik, niti je to odmeravanje prednosti i nedostataka, već je to nešto instinktivno, to je ogromna dinamičnost koja se nalazi unutar nas samih. Senka našeg bića može nas naterati da delamo čak i onda kada naše rezonovanje pokušava da nas povuče natrag, a instinkti su ponekad mudriji od naših spoznaja. Za život je ponekad potreban nered u cilju otpočinjanja veće forme samoorganizacije i razaranje je često potrebno da bi se napravio put za nešto novo. Reći ‘da’ senki, našoj strani koja žudi za haosom, možda je ono što je potrebno onima koji su previše godina živeli oko ideala sigurnosti i udobnosti i koji su predugo bili zarobljeni u malom životu, zato što su odbijali da preuzmu smele rizike koje život zahteva:

“Veruj mi: tajna žetve iz postojanja najvećeg ispunjenja i najvećeg uživanja je – živeti opasno!” – Niče, Vesela nauka

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

Advertisements

2 replies

Leave a Reply