Zašto pasivnost rađa osrednjost i mentalne bolesti

Posted by

„Ovo je jedan od najneugodnijih problema za civilizovanog čoveka. Stvorio je civilizaciju da bi sebi pružio sigurnost. Sigurnost za šta? Za dosadu? Čini se da je njegov glavni problem to što većini ljudskih bića treba određena količina izazova, spoljašnjeg podsticaja koji ih sprečavaju da potonu u prazne poglede i u praznu svest idiota.” – Kolin Vilson, Novi putevi u psihologiji

Tokom većeg dela ljudske istorije slobodno vreme bilo je redak luksuz. Do pre nekoliko stones-1162083_1280stotina godina svakodnevnica većine muškaraca, žena i dece bio je rad od zore do sumraka, samo da bi se preživelo. Engleski geolog Ser Čarls Lajl napisao je da je 1840-ih godina Amerika bila „zemlja u kojoj su svi, bili bogati bili siromašni, radili od jutra do večeri, a da se nikada nisu prepuštali odmoru“. Sa početkom druge industrijske revolucije krajem 19. veka i naglim intenziviranjem podele rada koja je istu pratila, došlo je do „revolucije slobodnog vremena“. Ne samo da je ovaj brzi industrijski razvoj zbog potrage za poslom oterao mnoge sa poljoprivrednih površina u velike gradove, već su kontrolisani sati povezani sa industrijskim radom ostavili mase – prvi put u modernoj eri – sa raspoređenim slobodnim vremenom da usmere svoje aktivnosti.

Od ove revolucije do slobodnog vremena prošlo je više od 100 godina, a plodovi civilizacije postajali su obilniji, kao i slobodno vreme. Možda je čovek današnjice, više nego ikada u istoriji civilizacije, oslobođen svakodnevne borbe za opstankom. Ali sa ovim novim pronalaskom slobode postavlja se presudno pitanje za svakoga od nas: za šta smo slobodni? Drugim rečima, kako ćemo iskoristiti vreme koje imamo, a koje nije posvećeno potrebama života?

clock-1606919_1280

Malo ko razmišlja o ovom pitanju. Umesto toga, kao i sa mnogim važnim pitanjima, a koja su u vezi sa životom, većina ljudi tone u saglasnost i implicitno pretpostavlja da je svoje slobodno vreme najbolje provesti pasivno tj. odmarajući se i opuštajući se. Kao rezultat toga, takvi životi predstavljaju uobičajeni oblik i slede kurs dosledan onome koji je opisao filozof 20. veka Ričard Tejlor.

„Većina ljudi je, u najobičnijem smislu, vrlo ograničena. Njima prolazi vreme, dan za danom, u praznim, pasivnim potragama, samo u gledanju na stvari – u igre, televiziju, bilo šta. Ili ispunjavaju sate razgovarajući, uglavnom ni o čemu bitnom – o dolascima i odlascima, o tome ko radi, o vremenu, o stvarima koje se zaborave gotovo čim se pomenu. Oni nemaju nikakve aspiracije za sebe osim da prođu kroz neki drugi dan radeći, manje ili više, ono što su juče radili. Oni šetaju po životnim fazama, ostavljajući sve otprilike onako kako je bilo kad su ušli, ništa ne postižu, ni čemu se ne nadaju, nikada nisu imali duboku ili čak originalnu misao … To je ono što je uobičajeno, obično, tipično, zaista normalno. Relativno malo njih se uzdiže nad takvom dosadnom egzistencijom. ” – Ričard Tejlor, Obnavljanje ponosa

cry-2864739_1280Neki mogu tvrditi da nema ništa loše u ovoj vrsti „normalnog“ postojanja. Savremeni život može biti stresan i ubrzanog tempa, a sa problemima mentalnog zdravlja koji su u porastu, možda je potrebno više vremena provesti odmarajući se i opuštajući. Međutim, plodan engleski pisac 20. veka Kolin Vilson nije se složio sa tim osećanjima. Previše neaktivnosti, umesto da poboljša mentalno zdravlje, ima tendenciju da rađa nesreću i obilje psiholoških problema.

Do ovog zaključka Vilson je došao rano u svom životu. U svojoj autobiografiji „Sanjati sa nekom svrhom“, on primećuje da se još kao adolescent borio sa depresijom. Vilson je, međutim, imao pronicljiv um i imao je nameru da otkrije zašto se uvek osećao tako mračno. Počeo je opažati da su napadima depresije obično prethodili duži periodi pasivnosti. Kada svoje dane nije zaokupljao zanimljivim zadacima, izazovima i problemima za rešavanje, otkrivao je da će ga depresivna raspoloženja uskoro zapljusnuti, zamagliti njegova opažanja i prouzrokovati pesimističko raspoloženje. Prazan um je đavolja radionica.

Ako Vilsonovo otkriće o vezi između pasivnosti i mentalnih bolesti ima smisla, tada se suočavamo sa sledećim opcijama. Možemo izgubiti svoje slobodno vreme u praznim potragama, ostaviti netaknutim neiskorišćene potencijale i učiniti se sklonima mentalnim bolestima. Ili možemo težiti da većinu svog slobodnog vremena provedemo stvarajući, istražujući, učeći, radeći – izazivajući svoje kapacitete i poboljšavajući svoje talente. Iako poslednja opcija podrazumeva upornost, borbu i žrtvu kratkoročnih zadovoljstava i komfora, isplata – mentalno zdravlje i lični rast – vredni su napora.

sprout-1147803_1280

“Mentalno zdrav pojedinac”, piše Vilson. „Da li je on naviknut na prilično duboke nivoe vitalnih rezervi. Pojedinac čijem je umu dozvoljeno da se uspava – tako da se samo površina uznemirava – počinje da pati od „problema sa cirkulacijom“. Neuroza je osećaj odsečenosti od sopstvenih moći. ” – Kolin Vilson, Novi putevi u psihologiji

Ali šta ako Vilsonovo otkriće veze između pasivnosti i depresije nije primenljivo na sve, već samo na manjinu, koja poput Vilsona, poseduje neobično snažan kreativni nagon? Možda za neke ljude pasivnost ne donosi patnju kao za Vilsona. Da li bi to značilo da je borba za provođenje slobodnog vremena baveći se kreativnim aktivnostima, gubljenje vremena i energije?

U svojoj knjizi Obnavljanje ponosa Ričard Tejlor pruža uverljiv argument zašto je borba za proizvodnju i stvaranje uvek vredna napora, jer kako on objašnjava, povećava naše mogućnosti da postignemo retko stanje ponosa. Tejlor definiše ponos kao “opravdanu ljubav prema sebi” i napominje da, iako mnogi ljudi tvrde da vole sebe, češće se dešava da “njihovo samoljublje” nije ponos nego narcisoidnost ili arogantan štit kako bi se zaštitila njihova pritajena temeljna nesigurnost i samomržnja. Da biste bili zaista ponosni, objašnjava Tejlor, treba imati „onu vrstu ljubavi koja je opravdana u zavisnosti kom tipu osobe pripadate.” (Ričard Tejlor, Obnavljanje ponosa) To jest, morate negovati izvanrednu veštinu u određenom domenu i na taj način dostići ličnu izvrsnost te vrste koja vas izdvaja od drugih.

thumb-1013968_1280

Ideja da su neki bolji od drugih vređa ukus današnjice, jer su kako Tejlor ističe, mnogi pomešali jednakost prava sa vrednošću. Samo zato što svaki pojedinac ima prirodna prava i prema njemu treba postupati jednako pred zakonom ne znači da svaki pojedinac ima istu vrednost. Za stare Grke ovo je bilo očigledno. Oni su prepoznali da, iako većina posvećuje svoj život uklapanju sa društvom, nekolicina neguje neobičnu vrlinu ili veštinu, proizvode delo izuzetne vrednosti ili se kreću putem u potrazi za ličnom veličinom, bez obzira na aplauz ili mišljenje drugih. I kao što Tejlor primećuje, upravo ti pojedinci – oni superiorni – mogu sami sebe voleti na način koji se ne zasniva na lažnim izgovorima.

Zato sledeći put kada se nađemo u situaciji sa slobodnim vremenom i sa slobodom usmeravanja sopstvenih aktivnosti, umesto da refleksno posegnemo za daljinskim upravljačem, bavimo se pasivnim aktivnostima na Internetu ili pričamo o površnim temama, treba se zapitati da li su udobnost i zadovoljstvo koje ove aktivnosti pružaju vredne utrošenog vremena. Jer, čak iako nam pasivnost ne usadi seme pesimizma i depresije, onda zasigurno umanjuje našu vrednost kao ljudskog bića i minimizira naše šanse da ikada uspemo ostvariti samoljublje koje prati istinski ponos. Ili kako Tejlor objašnjava:

„Neki ljudi su, bez sumnje, rođeni i suđeno im je da budu obični, da žive svoj život bez ikakvih značajnih ciljeva, ali to je relativno retko … Većina ljudi ima moć da bude kreativna, a neki to imaju u neverovatnom stepenu … Ali mnogi ljudi – možda čak i većina – zadovoljavaju se prolaznim zadovoljstvima i zadovoljstvima životinjske strane naše prirode. Zaista, mnogi će smatrati da su njihovi životi uspešni ako ih prođu sa minimalnim bolom, prijatnim odstupanjem od trenutka iz dana u dan i opštim odobravanjem onih koji ih okružuju. I to, bez obzira što često u sebi imaju mogućnost da naprave nešto što možda nikada nije učinio nijedan drugi čovek. Jednostavno raditi ono što su drugi činili često je sigurno i ugodno; ali raditi nešto zaista originalno i činiti to dobro, bilo da ga drugi uvažavaju ili ne – to je ono što zapravo jeste ljudsko biće i samo je to ono što opravdava samoljublje koje prati ponos. “- Ričard Tejlor, Obnavljanje ponosa

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

8 comments

  1. Odlučujuću ulogu u početnoj motivaciji za stvaranjem originalnih duhovnih sadržaja ima porodica a zatim prosveta, tu se stvara osnova za ličnu nadogradnju. Što više kvalitetnijih nastavnika i programa po kojima se radi to više kvalitetnijeg naroda, ali kome još odgovara pametan narod.

  2. Danas malo odgledah čas istorije na TV-u za osmake – tema Drugi svetski rat. Smorih se avaj, suvoparno i dosadno, a inače me ta tema interesuje – odgledala sam sve moguće dokumentarce i još uvek sam u potrazi za dobrim knjigama i tekstovima. Pored ogromne količine korisnih informacija, nekako sve se svelo na datume… Čini mi se kao da se ništa nije promenilo, po takvim predavanjima i sama pamtim časove istorije. Iako je tema sama po sebi kompleksna i teška, moglo bi biti mnogo zanimljivije, korisnije i kreativnije. Ovako od silnog truda da se popamte datumi, posle izvesnog vremena važne informacije odu u zaborav…

    1. Da li ste primetili da nikada ne čujemo drugu stranu priče o Drugom svetskom ratu? Koji su dokazi i kontekst za Holokaust? Zašto je nastala toliko puna gorčine i ironije misao: “I tako su jednog dana, bez ikakvog jasnog razloga, ljudi počeli da glasaju za Hitlera”? 🙂

  3. Ima bloger koji piše tekstove iz istorije, istorijska čitanka ili tako nekako, nema puno posetilaca ali nisu mu loši tekstovi, a koliko je “opasno” ući u neka tumačenja istorije i on je video na svom naivnom tekstu interpretacije kada mu se nakačio neki da traži dokaze za neke tvrdnje a on mu se na kraju izvinjavao da je greška u kopiranju….mnogo smo ostrašćeni što bi reko Šojić. Dok ne budemo imali širinu u razumevanju i naučili da praštamo i naučili da je gordost greh ne može nam biti bolje globalno gledano, a to ne vidim skorije. Zato mislim da je bolje ne gubiti vreme na ono što ne može da se promeni ima lepših i korisnijih stvari u životu a vreme je ograničeno.

  4. Slažem se 😉 Nekako sam došla do zaključka da se sve može tumačiti na bezbroj načina. Ja nekako volim, bar za teme koje me zaista interesuju, da sagledavam stvari iz različitih uglova – činjenice, kako su se ljudi osećali u određenom periodu kada su se neke stvari odigravale, kakva je bila ekonomija, šta je izazvalo na nekom dubljem nivou neke događaje… Zato mislim da se čitanjem različitih knjiga tj. knjiga i “sa ove i sa one strane”, čak i onih čija tematika nije striktno vezana za istorijski događaj (ali se može videti i naslutiti uticaj na život glavnih junaka) može steći uvid u neke događaje iz života, istorije i sl. Potražiću blog. Hvala 🙂

Leave a Reply