Psihologija depresije – kako da upropastite svoj život

Posted by

“U takvom sam raspoloženju, da kada bih bio pod vodom, jedva da bi se trudio da isplivam na površinu.” – Džon Kits

Retke su osobe koje prolaze kroz život, a da u nekom trenutku ne iskuse zabrinutost koju Kits spominje. Ponekad se ovo pokreće negativnim ili tragičnim događajem, ali često samo osvrt na nesklad između našeg života i onoga kako je moglo biti, može baciti senku na samo naše postojanje. Za većinu ljudi ta se osećanja javljaju neočekivano, u vidu tamnih i privremenih oblaka, koji se podižu gotovo spontano i život se zatim normalno nastavlja. Ipak za druge ta osećanja vremenom ne slabe, već se naprotiv samo pojačavaju i tada se javlja depresija. Ljudi tada vide sebe kao beskorisne, kao predmet sažaljenja, mržnje i besa i život postaje teret najveće veličine.

drawing-1166119_1280

Pitanje o tome šta ljude vodi u dubinu depresije postavlja se već hiljadama godina. Zašto se neki ljudi mogu brzo oporaviti od nesreće, dok slične okolnosti guraju druge u dugotrajni jad? U poslednjih nekoliko decenija sve se više fokusira na biološke uzroke depresije. Ali iako nas naši geni i biologija mogu predisponirati za depresiju, negiramo da su načini na koje biramo živeti i obrasci razmišljanja i ponašanja koje gajimo, takođe od velike važnosti. Kao ljudi, imamo potrebu da osećamo da nam je život vredan i da smo ovde na zemlji ne samo da bismo zauzeli prostor, potrošili resurse i na kraju umrli. Ova potreba da dobro promišljamo o sebi, jedna je od najosnovnijih karakteristika našeg života. Patimo bez osećaja da smo vredna individua i pokreće nas toliko toga što radimo kako bi udovoljili toj potrebi. Posao koji prihvatamo, sa kojim se povezujemo, statusne simbole koje usvajamo i socijalna pitanja koja zagovaramo, sve to utiče na to da li će nam biti od pomoći ili će nas ometati u tom pogledu.

Što više izvora imamo iz kojih stičemo osećaj o sopstvenoj vrednosti, to je bolje. Ali neki ljudi, često zahvaljujući svom vaspitanju, znatno se ograničavaju u tom pogledu i na taj način predisponiraju se za depresiju. Depresija je često rezultat kombinacije dva faktora. Gubitak cenjenog objekta u kombinaciji sa psihološkom rigidnošću, što je nesposobnost da proizvedemo promenljivost u obrascima razmišljanja i ponašanja i da se kreativno prilagodimo promenama u našem okruženju. Naš rizik za oba ova faktora povećava se što se više oslanjamo na jedan ili na nekoliko predmeta za osećaj sopstvene vrednosti.

U nekim slučajevima, ljudi se previše oslanjaju na drugu osobu. Takvi su pojedinci person-1888006_1280kojima je potrebna stalna pohvala roditelja ili partnera da se osećaju dobro povodom sebe. Umesto da veruju da svoj život mogu prožeti smislom i postati vredna individua sopstvenim delovanjem, takvi ljudi uvek traže sigurnost, smer i potvrdu od onoga što se može nazvati njihovim dominantnim drugim.

Ali dok oni koji žive ovako mogu imati dobre razloge za to što su se uvukli u takvo postojanje, nažalost, takav način života nikada ne leči ono što ih muči. Što se više oslanjaju na drugu osobu kako bi dobili potvrdu o sopstvenoj vrednosti, to postaju psihički rigidniji. Nikada neće uvežbavati ključnu sposobnost da dostignu samopoštovanje sopstvenim naporima. A za otkrivanje kako se osećati kao vredan pojedinac bez stalne pohvale druge osobe, neophodna je životna veština. Jer ako neka od dominantnih osoba umre ili ih napusti, nedostatak ove sposobnosti brzo će uzeti svoj danak i doneti depresiju, koja u nekim slučajevima može biti ozbiljne prirode.

destination-1285851_1280U drugim slučajevima, umesto da se oslanjaju na dominantnog drugog, neki ljudi usvajaju grandiozne životne ciljeve i nade da će jednog dana postići takve ciljeve i to postaje primarni izvor sopstvene vrednosti. Ovoj taktici često pribegavaju pojedinci kojima nedostaju zadovoljavajući međuljudski odnosi. Možda je takva osoba odrasla sa emocionalno udaljenim roditeljima, bila odbačena od strane svojih vršnjaka ili je doživela previše odbacivanja kasnije u životu. Ali bez obzira na to, ako neko više puta ne uspe da dobije prihvatanje drugih, na kraju će verovati da nešto sa njim nije u redu. Mora postati neko drugi, ako ikada želi da postane vredan ljubavi i poštovanja drugih ljudi. A koji je bolji način za to, od ostvarenja veličanstvenog podviga da postane poznati muzičar, najprodavaniji autor, uspešni preduzetnik ili nešto drugo grandiozne prirode. Verujući da će jednoga dana ostvariti svoj cilj i zato pronaći prihvatanje koje toliko želi, može mu život prožeti smislom i pomoći mu da oseća da je vredna osoba ili da se bar kreće u tom pravcu.

Ali kao što važi za pojedinca koji je život živeo u službi dominantnog drugog, takav način života takođe dovodi osobu u veliki rizik za depresiju. Problem, mora se naglasiti, nije fokusiranje na jedan jedini cilj, jer često moramo ograničiti svoje ciljeve kako ne bismo rasipali sopstvene resurse. Rizik za depresiju nastaje kada previše uložimo sebe u postizanje bilo kog određenog cilja – posebno ako je cilj grandiozne prirode. Iako neki postižu svoje grandiozne ciljeve, većina ljudi to ne čini. I kako godine prolaze, a cilj ostaje ništa drugo nego maštarija, na kraju se javi spoznaja da je malo verovatno da će uspeh ikada biti postignut. Stoga, kao i pojedinac čija dominantna druga osoba umire, tako i oni koji baziraju život na postizanju dominantnog cilja takođe dožive smrt – ali u ovom slučaju to je simbolična smrt postanka osobe kojoj su se nadali:

 “…kada ambiciozan čovek čiji je moto “Ili Cezar ili ništa” ne može biti Cezar, on očajava zbog toga. Ali to takođe znači i nešto drugo: upravo zbog toga što nije postao Cezar, on sada ne može da podnese da bude to što jeste.” – Seren Kjerkegor, Bolest do smrti

Ali bez obzira kako ograničavamo raspon izvora iz kojih stičemo osećaje o sopstvenoj vrednosti, problem je isti. Kada izgubimo predmet na kojem smo bazirali sopstveno blagostanje, gubimo kompas. Ili kako Silvano Arijeti objašnjava u svojoj knjizi Psihoterapija teške i blage depresije:

„Depresivna osoba… vidi veliku razliku između onoga čemu je težila u pogledu ljudskih odnosa i životnih ciljeva i onoga što može postići u ovoj maloj stvarnosti. Ne može rešiti sukob. Ono što je na raspolaganju za njega/nju nije prihvatljivo, a ono što bi bilo prihvatljivo ne može da prihvati ili shvati. Doživljava tragičnu situaciju da nema izbora. ” – Silvano Arijeti, Psihoterapija teške i blage depresije

Iako psihološka rigidnost ili ograničavanje alternativnih načina života naročito preovlađuju kod onih koji žive za dominantnu drugu osobu ili dominantni cilj, svi rizikujemo da postanemo previše kruti na sopstvene načine. Većina ljudi se previše čvrsto zalepi za određenu osobu ili društvenu masku, a previše se oslanja na stvari poput izgleda ili drugih statusnih simbola za svoj osećaj vrednosti. Da bismo izbegli zamke psihološke rigidnosti, trebalo bi da uzmemo stranicu iz stoičke knjige učenja i periodično posredujemo u činjenici da možemo, i zaista ćemo verovatno, izgubiti neke stvari koje najviše cenimo.

Kada izgubimo nešto od velike vrednosti, verovatno ćemo doživeti barem privremeni silazak u mrak depresije. Ove periode, međutim, ne treba posmatrati kao periode koji su potpuno bezvredni, jer često se dešava da se tokom ovih vremena svet i naše mesto u njemu nešto jasnije vide. Ili kako je Herman Melvil to rekao:

„Kombinacija najintenzivnijeg svetla razuma i otkrovenja ne može takvim zanosom baciti dublje istine u čoveku, kao što to ponekad proizlazi iz njegove najdublje sumornosti. Potpuna tama je tada njegova svetlost, a poput mačke on jasno vidi sve predmete kroz medijum koji predstavlja puko slepilo zajedničke vizije. ” – Herman Melvil

Kako se ne bi spuštali previše duboko u provaliju duševne boli koja prati depresiju, treba priznati da uvek postoje alternativni izvori iz kojih možemo izvući osećaj o sopstvenoj vrednosti. Ali da bismo otkrili takve izvore, mora se aktivno pristupiti životu, moramo isprobavati nove stvari i eksperimentisati sa novim obrascima mišljenja i ponašanja. Dok neko vreme tugovanja može biti korisno nakon gubitka, javiće se duboka depresija, ako se predugo zadržimo u takvom stanju.

painting-4518421_1280

„Posao promene – u stvari posao života – ne može se obavljati u ime drugog čoveka … Možemo naučiti važne lekcije od onih koji su to prošli pre nas … Ali, na kraju, svako od nas se suočava sa jedinstvenom konfiguracijom izazova i sa vrlo ličnom odgovornošću za izbore koje donosimo unapred u svojim životima. Imamo samo delimične informacije, ograničeno razumevanje i nesavršenu kontrolu. Ipak, fizički svet i naše društvene zajednice drže nas odgovornima. Takvo je naše zajedničko egzistencijalno stanje. ” – Majkl Mahoni, Konstruktivna psihoterapija

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

2 comments

Leave a Reply