Bespomoćnost, patnja i moć preovladavanja

Posted by

Nije važno šta god da uradite – nemoćni ste. Najviše čemu se možete nadati je da se rodite u srećnim okolnostima i da imate dovoljno sreće da podnosite život uz više udobnosti i komfora nego patnje.

Ovo uverenje da smo izuzetno ograničeni u mogućnostima da utičemo na tok sopstvenog života je verovatno jedno od najštetnijih psiholoških stanja. Nažalost, to je način razmišljanja koji pogađa veliki broj ljudi modernog doba.

Kao novorođenčad, a i kasnije tokom detinjstva, uglavnom smo bespomoćna bića – u potpunosti zavisimo od roditelja, braće i sestara i drugih staratelja odgovornih za naš opstanak. Drugim rečima, u ovim ranim fazama razvoja i života objektivno smo bespomoćni. Kako starimo, ova objektivna bespomoćnost povlači se sa razvojem fizičkih i mentalnih sposobnosti. Ali za mnoge ljude objektivna bespomoćnost njihove mladosti zamenjuje se pogubnom subjektivnom bespomoćnošću – bespomoćnošću koja se ne zasniva na objektivnoj stvarnosti, kao što je to slučaj sa malim detetom, već na emocionalnom i psihološkom stavu prema životu.

adult-1868109_1280

Oni koji su pogođeni ovim bespomoćnim stavom postaju sve nesposobniji da se suoče sa često oštrim realnostima života. Oni veruju da ništa što rade ili urade neće napraviti razliku i da je njihova sudbina u velikoj meri mimo njihove kontrole. Ako takav stav traje predugo, život postaje malo više od pokušaja bežanja od anksioznosti, depresije i dosade – i to ne bi trebalo da iznenađuje. Ako verujete da ste bespomoćni prestaćete sa pokušajima da pronađete rešenja za sopstvene probleme, prestaćete težiti ka ostvarenju ciljeva i pomirićete se sa odlukom da ste saučesnik u rešenju koje lišava vaš život bilo kakvog smisla ili svrhe.

Prema tome, prevazilaženje subjektivne bespomoćnosti može imati ogroman uticaj na nečiji život i srećom se takav stav i način posmatranja sebe u odnosu na svet može prevazići u odraslom dobu.

Ono što mnogim ljudima otežava prevazilaženje ovog stava je to što svoje propuste i borbe, tumače kao odraz lične nesposobnosti koja ograničava njihovu sposobnost da sprovedu pozitivne promene. Ali retko se uzima u obzir da većina ljudi doživi iste ove stvari i da su često veliki ljudi, oni koji su najviše i najteže trpeli.

Kad pogledamo istaknute ličnost iz istorije, poput Getea ili Betovena, obično se fokusiramo na njihova velika dostignuća – bilo da su to književna dela Getea ili Betovenove simfonije. Međutim, pomniji pogled na ove pojedince otkriva da su njihove živote oblikovali isto toliko i sniženi i teški nivoi koje su morali da izdrže, kao i neverovatne visine do kojih su dosegli. Gete, na primer, nije bio stranac po pitanju patnje, navodeći to,

„Moglo bi se reći da u svojih 75 godina nisam poznavao četiri nedelje stvarne lakoće.“ – Gete

Ali za razliku od subjektivno bespomoćnog pojedinca, Gete nije gledao na sopstvene borbe kao na odraz da je na neki način manje sposoban od drugih, pa bi se iz tih razloga morao predati životu neaktivnosti. Umesto toga, znao je da je život proces, ispunjen izazovima koje treba prevazići i da:

„Najveća stvar na ovom svetu ne ogleda se u tome gde stojimo, već u kom pravcu se krećemo.“ – Gete

Mnogi koji su se osvrtali na ljudsko stanje primetili su da će patnje, teškoće i neuspesi neminovno pogoditi sve nas. Ali nekolicina koja živi ispunjavajućim životom takođe shvata da je to samo jedan deo onoga što znači biti čovek i da u svakoj osobi postoji i neizmerna unutrašnja snaga za prevazilaženje čak i najvećih patnji.

morning-2243465_1280

Psiholog Vilijam Džejms, u svom eseju “Energije ljudi”, sugerisao je da većina ljudi nikada ne zagrebe površinu svog potencijala i da prođe kroz život potpuno zaboravljajući na velike unutrašnje sile koje su im na raspolaganju.

„U poređenju sa onim što bismo trebali biti, samo smo napola budni … tako da čovek živi obično daleko unutar svojih granica; poseduje razne vrste moći koje inače ne uspeva da iskoristi. Postupa ispod svog maksimuma i ponaša se ispod optimalnog.” (Energije muškaraca, Vilijam Džejms)

Jedini način da se iskoriste ove energije i da se umanji uticaj subjektivne bespomoćnosti je delovanjem. Preuzimanjem rizika i suočavanjem sa strahovima ubrzo se otkriva da je pojedinac daleko manje bespomoćan nego što se to pretpostavljalo. Ponašanje na ovaj način će sigurno biti izazov, jer će ga neminovno pratiti neuspesi, padovi i razočarenja. Ali treba imati na umu da pojave tih stvari nisu znak da smo nekako manje adekvatni od drugih ljudi. Umesto toga, ispunjen život ne nalazi se u izbegavanju borbi i poteškoća, već u stalnom suočavanju i nastojanju da se iste prevaziđu.

thinker-1294493_1280

Jer kao što je Niče napisao u Tako je govorio Zaratustra:

 “I život mi je poverio tajnu: čuj, rečeno je, ja sam onaj koji uvek mora prevazilaziti samog sebe.” – Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra

Prevod: Psiho ćoše

Izvod: Academyofideas

Leave a Reply