Kako da intergišete svoju senku – nerealizovan potencijal mračne strane

“Preterivanjem dobro ne postaje bolje, već gore, dok malo zlo postaje veliko ako se potiskuje i ne poštuje. Senka je u velikoj meri deo ljudske prirode i samo noću ne postoje senke.” – Karl Jung, Psihologija i religija

Karl Jung naglašavao je da je pravi cilj pojedinca celovitost, a ne savršenstvo. Put ka većem karakteru, ka efikasnijem pristupu životu leži u integrisanju onih elemenata psihe koji su predugo bili potiskivani i negirani – elemente koji čine ono što je Jung nazvao našom nesvesnom senkom. Šta to većina ljudi poriče i potiskuje u svoju senku? Sve što društvo smatra lošim ili nemoralnim, sve ono što nam porodica ili prijatelji zameraju, sve one osobine koje su inicijalno bile ismejavane, izbegavane ili bile suočavane sa kažnjavanjem. Ipak s obzirom da nijedan moralni kodeks nije savršen i nijedna porodica ili vršnjačka grupa nije idealna, u prilagođavanju društvenom svetu ne samo da potiskujemo destruktivne elemente ličnosti kao što su naša neobuzdana seksualnost, bes i netaknuti životinjski nagoni, već smo potiskivali i pozitivne karakteristike koje promovišu život. Možda je naša asertivnost bila namrštena zbog ismevanja ranih pokušaja kreativnosti ili su možda oni koji su nam bliski smatrali pretnjom našu ambiciju ili pobednički duh. Kao rezultat potiskivanja elemenata ličnosti u sopstvenu senku, postali smo pitki, poslušni, predvidljivi – možda simpatični – ali po cenu sopstvene vitalnosti i psihološke celovitosti. U daljem tekstu, istražićemo načine za integraciju senke. Jer kako je Edvard Vitmont napisao:

„Senka, kada je shvaćena, predstavlja izvor obnove … Kada u našem životu postoji stagnacija uprkos adekvatnom razvoju ega – moramo gledati u mračnu, dosad neprihvatljivu stranu koja nam je na raspolaganju. “- Edvard Vitmont, Susret sa senkom

fantasy-2959057_1280

Za početak moramo ispitati kako „mračna, dosad neprihvatljiva strana“ može biti ključ za otključavanje našeg potencijala. Jer, zar nas konvencionalna mudrost ne upozorava da se naša tamna strana sastoji od zlih namera koje trebamo prevazići? Ali veza između integracije naše senke i razvoja većeg karaktera postaje jasna kada shvatimo Jungovu tvrdnju da integracija senke vodi ka samopouzdanju.

“…ova integracija [senke]…vodi ka neposlušnosti i gađenju, ali i ka samopouzdanju, bez koje je individualizacija nezamisliva.” – Karl Jung, Psihologija i religija

Kako postajemo sve više svesniji senke, prvo kao intelektualnog koncepta, a zatim kroz introspekciju i promišljanje, želimo da otkrijemo od čega se sastoji naša lična senka, budimo se za moralni sukob, uz zabrinjavajuću ideju kako se deo naše ličnosti podudara sa savremenim moralom i onim što naša porodica, prijatelji i društvo ocenjuju kao dobro i zlo. U pokušaju da zaštitimo svoju ličnost, ovo prepoznavanje može nas motivisati da zauzmemo Ničeovski stav „izvan dobra i zla“ i da ispitamo moral u koji smo se socijalizovali. Podrvgavajući se takvom ispitivanju, verovatno ćemo otkriti koliko licemerja, saučesništva i straha stoje u osnovi mnogih moralnih odredbi kojih se pridržavamo i da ismevanje i moralna osuda često potiču od zavisti.

Kao odgovor na ovo saznanje, možda ćemo osećati potrebu da se ponašamo na način koji je manje u skladu sa dominantnim moralnim kodom našeg doba, načinima koje društveni moral smatra „zlim“. Nije da želimo postati „zli“ u smislu okretanja kriminalu ili vršenja groznih dela protiv našeg bližnjeg, već „zli“ u smislu da se odvojimo od onoga što vidimo kao mane našeg moralnog kodeksa, tako da se možemo ponovo povezati sa delovima naše ličnosti koje smo odavno izgubili u senci. Kao što je Erik Njumen, Jungov student, objasnio:

„Psihološka analiza svakog normalnog razvoja pojasniće da, ako pojedinac želi da odraste, to nije samo neizbežno, već je zapravo i bitno da pojedinac treba da učini i usvoji određenu količinu zla i da bi trebao da prevaziđe sukobe uključene u ovaj proces. Postizanje nezavisnosti uključuje sposobnost ega ne samo da usvoji vrednosti kolektiva, već i da osigura ispunjenje onih potreba pojedinca koje su u suprotnosti sa kolektivnim vrednostima – a to podrazumeva i zlo. ” – Erik Njumen, Dubinska psihologija i nova etika

Untitled (1)

Većina ljudi užasava se na samu pomisao introspekcije, ili još gore, da krši moralni kodeks u kome su se socijalizovali. Oni veruju da su vrednosne presude dobra i zla koje im nameću školovanje, roditelji, vršnjaci i društvo, zapisani u tkivo same stvarnosti. Oni ne razumeju da moral, poput društva, može biti bolestan i da ga treba savladati. I tako, za običnog muškarca i ženu postojanje senke predstavlja preveliku opasnost za njihovu krhku sliku o sebi, sliku koja je stvarana godinama prilagođavajući se onome za šta su mislili da drugi očekuju i žele. Ipak, ako nikada ne sakupite hrabrost da se suočite sa elementima senke, ona ne nestaje. Umesto toga, ona dovodi čoveka u podložan i nezgodan podložnosti posedovanja od destruktivne strane, da sledi tragične stope doktora Džekila i gospodina Hajda. Jer u javnosti je većina ljudi savesna, moralna i umerena. Ali iza zatvorenih vrata, u udobnosti stanova i kuća, njihova ih senka ponekad pretvara u marionete – nesvesne žrtve zavisnosti, čudnih kompulzija, odgovora iracionalnog besa i bezbroju drugih, samodestruktivnih ponašanja.

“ Čovek mora da shvati da poseduje senku koja je mračna strana njegove sopstvene ličnosti … makar samo iz razloga što ga toliko često savladava.” – Erik Njumen, Dubinska psihologija i nova etika

Ili kako je Karl Jung upozorio:

Time što niste svesni da imate senku, proglašavate deo svoje ličnosti nepostojećim. Tada ona ulazi u kraljevstvo nepostojećeg, koje se nabubri i poprima ogromne razmere … Ako se oslobodite kvaliteta koji vam se ne sviđaju tako što ćete ih negirati, postajete sve nesvesniji onoga što jeste, deklarišete sebe sve više i više da ne postojite, a vaši đavoli postajaće sve veći i veći. ” – Karl Jung, Analiza snova: Beleške sa seminara u periodu od 1928. do 1930.

Kako nas negiranje senke čini podložnijim posedovanju njene destruktivne strane, integrisanje senke u našu svesnu ličnost presudno je za naše blagostanje. Da bismo stekli neki uvid  kako se to radi, fokusiraćemo se na integraciju jednog karaktera senke koji mnogi od nas očajnički treba da integrišu: to je agresija. U savremenom društvu reč agresija obično podstiče misli nasilja i uništenja. Drugim rečima, fokusiramo se samo na jednu stranu novčića, iako postoji zdrav oblik agresije koji je neophodan ne samo za psihičko zdravlje, već i za opstanak. Ovaj oblik agresije podstiče osećaj sopstvenog vlasništva, osnažuje nas pred strahom i podstiče nagon za istraživanjem i vladanjem svetom izvan nas i u njemu.

fire-and-water-2354583_1280

“Agresija uopšte nije nužno destruktivna“ napisala je psihoanalitičarka Klara Tompson. „Ona potiče iz urođene tendencije rasta i savladavanja života koja je, čini se, karakteristična za svu živu materiju. Tek kada se ova životna sila ometa u svom razvoju, sastojci ljutnje, besa ili mržnje postaju povezani sa njom. ” – Klara Tompson, Interpersonalna psihoanaliza

Mnogima od nas je tokom našeg razvoja, nažalost, bila ometana životna snaga agresije. Naši iskazi agresije, bilo konstruktivni ili na neki drugi način iskazani, nisu dočekani sa ohrabrenjem ili razumevanjem, već mrštenjem, kažnjavanjem, pa čak i nasiljem. I tako, da bismo se prilagodili svom okruženju i minimizirali sukobe, naučili smo da potiskujemo svoju agresiju u senku, a nakon toga postajali smo podložniji ljutnji, besu i mržnji. Na osnovu decenija iskustva sa pacijentima, psihoterapeut Aleksandar Loven primetio je da:

“Mnogi pojedinci imaju nesvesni ubilački bes zbog koga osećaju da mora biti sahranjen iz straha od svojih destruktivnih potencijala … Takav bes je poput neeksplodirane bombe koju se niko ne usuđuje da dotakne.” – Aleksandar Loven, Radost

Ako smo svoju agresiju potisnuli u senku, kako je možemo integrisati na način koji ublažava bes i koji nas podstiče prema celovitosti i veličini karaktera? Sledeći odlomak sadrži izvesna upozorenja i tragove:

“Ne postoje generalne efikasne tehnike za asimilaciju senke. To je više nalik diplomatiji ili državništvu i to je uvek pojedinačna stvar. Prvo individua mora da prihvati i shvati ozbiljno postojanje senke. Drugo, individua mora da postane svesna njenih kvaliteta i namera. To se dešava obraćanjem svesne pažnje na raspoloženja, fantazije i impulse. Treće, dug proces pregovora je neizbežan.” – Karl Jung

Nakon što ozbiljno shvatimo postojanje senke, sledeće  što moramo da uradimo je da pažljivo obratimo pažnju na naša raspoloženja i maštarije. Doživljavamo li bes bez ikakvog razloga? Možda imamo fantazije koje se ponavljaju, a rođene su iz ozlojeđenosti, gorčine, mržnje, želje za uništenjem ili osvetom? U oba slučaja, verovatno nismo adekvatno integrisali sopstvenu agresiju u svesnu ličnost. Da bi pokrenuli ovaj proces integracije, možemo tražiti sigurna, kontrolisana i produktivna mesta u kojima počinjemo da postupamo sa više agresije. Najočiglednije je pronaći takmičarski sport, borilačku veštinu ili režim vežbanja pomoću kojeg možemo početi da se povezujemo sa našim agresivnim nagonima. A možemo, na primer, da radimo i na tome da budemo asertivniji u svom ponašanju, odlučniji u svojim izborima, bolji u zaštiti i određivanju ličnih granica ili skloniji tome da ostanemo čvrsto na zemlji kada nas testiraju naši saradnici, porodica ili vršnjaci. Kao što je Jung objasnio:

“…ova integracija [senke] ne može se održati i biti korisna, ako ne možemo priznati tendencije vezane za senku i dopustiti im neku meru realizacije – ublaženu, naravno, neophodnom kritikom.” – Karl Jung, Psihologija i religija

Dok prolazimo kroz ovaj proces, moramo biti oprezni da ne preteramo u ponašanju.

“Uveren sam da si u stanju učiniti svako zlo: zato tražim od tebe dobro! Zaista vam kažem, često sam se smejao slabićima, koji su držali da su dobri stoga što su im šape bile nemoćne.” Niče, Tako je govorio Zaratustra

Jer nije cilj integrisanja agresije da postanemo loša osoba, već da stupimo u kontakt sa potisnutim energijama i potencijalima potrebnim za oblikovanje velikog i moćnog lika. Želimo postati sposobni da delujemo silom, a ne da budemo silni; potencijalno opasni, a ne nasilni zločinci; u stanju da se zauzmemo za sebe i za ono u šta verujemo, a ne da budemo surovi i zlobni.

tree-576863_1280Ako uspemo da realizujemo upravo predstavljenu metodu integracije i upotrebimo je za integrisanje drugih karakteristika senke – možda onih vezanih za našu seksualnost, kreativnost, ambiciju ili željom za moći – počećemo primećivati transformaciju naše ličnosti na bezbroj dramatičnih načina. Postaćemo prizemljeniji, sigurniji u svojoj koži, neovisniji u svojim moralnim prosuđivanjima, hrabriji i samopouzdaniji. Ukratko, integracijom senke, kretaćemo se prema idealu psihološke celovitosti, a to je ideal koji proizvodi veličinu karaktera koji ovom savremenom svetu teško nedostaje.

“Prihvatanje senke uključuje rast dubine vlastitog bića … rađa se nova dubina, ukorenjenost i stabilnost.” – Erik Njumen, Dubinska psihologija i nova etika

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

Advertisements

1 reply

Leave a Reply