Sloboda i anksioznost: Unutrašnji bog naspram unutrašnjeg crva

Posted by

“Može li sloboda postati teret, previše težak za čoveka, nešto od čega pokušava da pobegne?” – Erih From, Bekstvo od slobode

Čovek je stvorenje koje se zauvek provlači između dve krajnosti, između onoga što su neki nazivali unutrašnjim bogom i unutrašnjim crvom. Unutrašnji bog predstavlja naše moći mašte i simboličku svest koje zajedno daju mogućnost projektovanja u budućnost i predviđanja gotovo neograničenih mogućnosti. Unutrašnji bog nudi dar psihološke slobode. Pokazuje nam šta bismo mogli biti i govori da je stvaranje sudbine barem delimično u našim rukama, ako možemo da se krenećemo napred u područje mogućeg. Ipak pored unutrašnjeg boga postoji i unutrašnji crv i to je ona strana koja strahuje od slobode i drži nas vezanima, kao i sve druge životinje, za ograničeni skup ponašanja i ograničen skup mogućnosti. Nažalost, za mnoge je unutrašnji crv, a ne unutrašnji bog, taj koji je vladajući faktor života. Plašimo se psihološke slobode više nego što je želimo, a u ovom tekstu ćemo istražiti i zašto je to tako.

“Ništa i nikada nije bilo za čoveka i ljudsko društvo nepodnošljivije od slobode! Kažem ti čovek nema mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre mogao predati taj dar slobode s kojim se to nesrećno biće rađa.”Fjodor Dostojevski, Braća Karamazovi

Ako psihološka sloboda uključuje sposobnost predviđanja konstruktivnih načina da se promenimo u sopstvenom životu, kao i postupanje po tim mogućnostima, zašto bismo se toga plašili? Prema Dostojevskom jedan od glavnih razloga je intimna veza između slobode i anksioznosti – jer anksioznost, kao senka, prati slobodu. Naša sposobnost da se projektujemo u budućnost i da zamišljamo kakve stvari mogu biti čine nas svesnijim boljih načina života, ipak nikada ne možemo biti sigurni da li će istraga mogućeg doprineti spasenju ili više patnji. Možda smo nalik bogu u svojoj sposobnosti da pojmimo moguće, ali nam nedostaje svemoćna snaga da znamo da li smo tačni u onome što vidimo i da li smo sposobni da postignemo ono što želimo. I tako naš unutrašnji bog želi da istraje i istraži moguće, dok se naš unutrašnji crv boji šta će biti sa nama ako to učinimo. Ova neobična mešavina želje i straha koja se javlja pred mogućim stvara unutrašnji sukob koji je za Kjerkegora suština anksioznosti. Jer, kako je rekao, anksioznost

“… je želja za onim zbog čega čovek strahuje, simpatična antipatija. Anksioznost je vanzemaljska moć koja poseduje pojedinca, a opet se ne može oduzeti od njega, niti on ima volje za tim; jer čovek se plaši, ali ono čega se plaši i želi. Anksioznost zatim čini pojedinca nemoćnim.” – Seren Kjerkegor, Koncept anksioznosti

Ili kako je Rolo Mej objasnio:

“Anksioznost je stanje čoveka…kada se suoči sa svojom slobodom…Kad god pojedinac vizualizuje tu mogućnost, anksioznost je potencijalno prisutna u istom iskustvuTakve mogućnosti, poput budućih puteva koji se ne mogu znati pošto ih još nije prešao i doživeo, uključivaće anksioznost … Za Kjerkegora, što više mogućnosti… pojedinac ima, to će istovremeno imati i više potencijalne anksioznosti.” – Rolo Mej, Značenje anksioznosti

Da bismo se zaštitili od anksioznosti koja prati psihološku slobodu, psiholog 20. veka Erih From predložio je da primenimo strategije ponašanja kako bismo pobegli od slobode. Nazvao je takve strategije “mehanizmima bekstva” i tvrdio da su ovi mehanizmi bekstva pre svega motivisani mazohističkim težnjama. U popularnoj kulturi mazohizam se obično povezuje sa seksualnošću, ali Sigmund Frojd izolovao je prevladavajući oblik mazohizma koji je nazvao moralnim mazohizmom i koji je psihoanalitičarka Anita Kac definisala kao:

“… svaki bihejvioralni čin, verbalizacija ili maštarija koji – nesvesnim dizajnom – fizički ili psihički nanosi štetu samom sebi, samoispoljava, ponižava ili je nepravedno samopožrtvovan.”Anita Kac, Paradoksi mazohizma

Na površini se moralni mazohizam čini zagonetnim. Jer kako čežnja za pokoravanjem, ponižavanjem i patnjom i omalovažavanjem sopstvenog Jastva može da se oseti kao dostojan cilj kojem treba težiti? Ipak From je mislio da se zagonetka moralnog mazohizma može rešiti kada se posmatra kao pokušaj bekstva od strepnje slobode podvrgavanjem moćnom Drugom. Bilo da se mazohista podvrgne spoljašnjem bogu, crkvi, naciji, državi, vođi, ideologiji, kompaniji, značajnom drugom, drogi ili unutrašnjoj prisili, cilj, prema Fromu, uvek je isti. Mazohista ne može da podnese strepnje izbora – mogućnosti i slobode – i tako srećno predaje uzde svoje duše majstoru. Ili kako je From napisao:

Mazohistička osoba, bez obzira da li se njen gospodar autoriteta nalazi spolja ili je gospodara internalizirao kao savest ili psihičku prisilu, spašen je od donošenja odluka, izbačen iz konačne odgovornosti za svoju sudbinu i time spašen sumnji u to koju odluku da donese. Takođe je spašen od sumnje šta je smisao njegovog života ili ko je on. Na ova pitanja odgovara odnos prema snazi za koju je sebe prikačio. Smisao njegovog života i identitet njegovog ja određuje se većom celinom u koje je ja potopljeno.” – Erih From, Bekstvo od slobode

Moralni mazohizam poguban je za psihičko zdravlje. Ekstremna zavisnost koju mazohista razvija za moćnog Drugog vodi infantilizaciji i entuzijastičnom prihvatanju lanaca. „Odbacivanje slobode ne ostavlja čoveka nekažnjenim. Pretvara ga u roba nužnosti. ” (Viktor Gorski) Ipak, mazohistički beg od slobode ima šire društvene i političke efekte. Jer, lako je pronaći brojne primere društava čiji su se građani plašili slobode do te mere da je jedino sredstvo bekstva koje su videli bilo da se podvrgnu moćnom Drugom u obliku autoritarnog režima.

“…ljudi se drže za politički autoritarizam u očajničkoj potrebi da se oslobode anksioznosti.” – Rolo Mej, Značenje anksioznosti

U svojoj knjizi Potraga za našim životima, Ida Vajli beleži komentar mladog Nemca malo pre strahota Drugog svetskog rata:

“Mi Nemci smo tako srećni. Oslobođeni smo slobode.”Potraga za našim životima, Ida Vajli

Negativni socijalni efekti moralnog mazohizma ne vide se samo u masovnom podvrgavanju autoritarnim režimima. Postoji skriveniji mehanizam mazohističkog bekstva, a to uključuje podvrgavanje tiraniji većine ili onome što je From označio poslušnošću „… zdravom razumu, nauci, psihičkom zdravlju, normalnosti, javnom mišljenju“. (Erih From, Bekstvo od slobode) Strategija koja stoji iza ovog mehanizma bekstva uključuje identifikaciju sebe tako temeljno sa onim što društvo smatra „samorazumljivim“, „normalnim“ i „očekivanim“, da smo se spasili od toga da se moramo formulisati i obavezati prema našim vlastitim principima, vrednostima, uverenjima i načinima života.

Potiskujemo sopstvenu svest o mogućnostima i prihvatamo samo ono što je društveno dato. Ovaj mehanizam bekstva može nas zaštititi od anksioznosti koje prate slobodu, ali što se više pokoravamo tiraniji većine to više gubimo sebe i to više društvo naseljavaju automati koji odbacuju sve koji se usude odstupiti od statusa kvo. Kao što je Rolo Mej napisao:

“. . . nema političke slobode koja nije neraskidivo vezana za unutrašnju ličnu slobodu pojedinaca koji čine tu naciju, nema slobode nacije konformista, niti slobodne nacije sačinjene od robota.” – Rolo Mej, Sloboda i sudbina

S obzirom na to da nas moralni mazohizam čini slabijima i poslušnijima i podstiče porobljavanje društva, moramo se zapitati: šta mi možemo učiniti da razvijemo snagu, da podnesemo anksioznost koju izaziva sloboda i da krenemo napred u život umesto ostanka na istom? Kako da ponovo zapalimo boga u sebi? Prisećajući se da je psihološka sloboda svest o mogućnostima i hrabrost da se krene napred u moguće, Kjerkegor je sugerisao da je jedan od načina oslobođenja jeste da se prepozna sledeće – kada dođe trenutak odluke o tome da li ćemo slediti moguće, uvek je bolje preuzeti rizik i „odleteti“ u nepoznato.

“Sloboda je u hrabrosti.” – Robert Frost

U odabiru životnog poduhvata, prihvatajući moguće iako to znači uvesti neizvesnost u život, nećemo biti u iskušenju da pribegnemo moralnom mazohizmu. Umesto toga, odvažnost u kontinuitetu proširuje granice zone komfora, učimo kako da budemo otporni u slučaju neuspeha i negujemo hrabrost, samopouzdanje, nezavisnost, a samim tim i samopoštovanje. Ipak ostaje jedno pitanje: hoćemo li zagrliti svog unutrašnjeg boga i izabrati život hrabrog poduhvata ili ćemo podleći svom unutrašnjem crvu, bežati i strepiti od slobode i tražiti nekoga ili nešto što ćemo nazivati gospodarom? “Prvi čin slobode je njen izbor” napisao je psiholog Vilijam Džejms. A drugo je preduzeti akcije koje su neophodne da bi bili slobodni i shvatili da je život kratak i da najveća patnja ne dolazi onima koji su odvažni, već onima koji ostaju kukavice.

„More je opasno i oluje su užasne, ali ove prepreke nikada nisu bile dovoljan razlog da ostanu na kopnu. Za razliku od osrednjeg, neustrašivi duhovi traže pobedu nad onim stvarima koje izgledaju nemoguće. Sa čeličnom voljom upuštaju se najhrabrije u sve pokušaje, da bez straha upoznaju senovitu budućnost i osvoje nepoznato. “

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

3 comments

  1. ..najveća patnja ne dolazi onima koji su odvažni već onima koji su ostali kukavice… Lepo rečeno i surovo istinito, hvala na divnom postu.

Leave a Reply to psihocose Cancel reply