Uvod u filozofiju Fridriha Ničea

Posted by

U ovom tekstu pružićemo uvod u neke od glavnih filozofskih ideja Fridriha Ničea.

Istražićemo njegove poglede na moral, nihilizam, patnju, istinu, nadljudsku silu, umor i večno ponavljanje. Pre nego što nastavimo moramo primetiti da su Ničeove ideje možda i više nego kod bilo kog drugog filozofa, otvorene za višestruke interpretacije. U ovom tekstu ćemo pružiti jednu takvu interpretaciju.

Ničeova filozofija imala je određenu praktičnu svrhu: da olakša nastanak velike individue koja svoj život posvećuje rastu i samoprevazilaženju.

Niče je verovao da će takva potraga pružiti mogućnost da se u potpunosti potvrdi život suočen sa patnjom, bolom i tragedijom. “Ima duševnih visina sa kojih gledana, čak i tragedija prestaje da deluje tragično”, pisao je Niče u knjizi S one strane dobra i zla.

Niče je sebe smatrao vaspitačem tako sjajne individue, koju je on nazvao višim čovekom. Iz tog razloga, smatrao je da ne piše za mase, već samo za potencijalnog višeg čoveka:

To su jedini moji čitaoci, moji pravi čitaoci, moji predodređeni čitaoci: šta preostaje? Ostatak je samo čovečanstvo“ (Antihrist)

Viši čovek, kako Niče tvrdi, je odvojen od ostatka čovečanstva, ustavom svog unutrašnjeg bića. Unutar višeg čoveka postoji niz moćnih i potencijalnih pokretača koji su u međusobnoj i neprestanoj borbi. Drugim rečima, viši čovek je haotično biće koje je samo sa sobom u stalnom ratu i samim tim ono koje duboko pati i uvek je u opasnosti da samo sebe uništi. Da bi postigao veličinu i sposobnost da afirmiše život, Niče je verovao da viši čovek mora da nametne red svom unutrašnjem haosu. To je njegova životna misija:

“Postati gospodar nad haosom u sebi… to je velika ambicija na ovom mestu.” (Volja za moć)

Budući da toliko duboko pati od haosa što postoji, postoji mogućnost da viši čovek izbegne svoju životnu misiju i da umesto toga, putem konformizma, potraži udobnost u osrednjosti.

Niče je postulirao da unutar svakog pojedinca postoji „instinkt stada“, odnosno, urođena potreba da se pokori i prikloni masi. Pojedinci zadovoljavaju ovu potrebu poštujući prihvaćeni moral, odnosno oznake šta je dobro, a šta zlo, nečije kulture.

“Moral je najbolje sredstvo da se čovečanstvo obezliči!”, proglasio je Niče u Antihristu. Takav moral, prihvaćen od strane masa, Niče je nazivao ‘moralom stada’.

Niče je tvrdio da moral stada služi jasnoj svrsi: nameće osrednjim pojedincima uverenje da njihova slabost nije greška, već snaga.

“Zaista vam kažem, često sam se smejao slabićima, koji su držali da su dobri stoga što su im šape bile nemoćne!” (Tako je govorio Zaratustra)

Sa druge strane, moral stada tvrdi da su oni kvaliteti koji stadu nedostaju – zli. Kao što je Niče rekao:

“Visoka nezavisna duhovnost, volja za samostalnošću, jak um, već se osećaju kao opasnost; sve što pojedinca izdiže iznad stada i što bližnjem uliva strah naziva se odsad zlo.” (S one strane dobra i zla) Stoga, uz moral stada, kako je Niče šaljivo napisao “ovce” stiču poštovanje. (S one strane dobra i zla)

Budući da kvalitete ovce zagovara moral stada kao „dobre“, moral stada pritiska pojedince da postanu dobri, odnosno slabi i poslušni. Da bi postigao veličinu, viši čovek mora da izbegne pritiske moralnog stada i odrekne se toga u korist svog sopstvenog stvorenog života i života koji potvrđuje moral.

Da bi pobegao iz stada i živeo u skladu sa svojim sopstvenim životom koji potvrđuje moral, Niče je smatrao da je najvažnije da se viši čovek fizički odvoji od stada i živi život u samoći.

Niče je verovao da iz straha i lenjosti mase struktuiraju svoj život tako da su slepi za duboka pitanja ljudskog postojanja.

Da bi dostigao veličinu u životu viši čovek, mora razmišljati o pitanjima o kojima je stado previše slabo i prestrašeno da bi razmišljalo. A da bi to postigao, potrebna mu je samoća:

“Za sada će on morati da se spusti u dubinu postojanja s nizom znatiželjnih pitanja na usnama: Zašto živim? Koju sam lekciju naučio iz života? Kako postajem ono što jesam i zašto patim od toga što jesam?”

Prema Ničeu, najdublja pitanja koja se u životu mogu postaviti su: „zašto živim?“ I „zašto patim?“. U stvari, Niče je verovao da su ova dva pitanja zaista jedno i isto. Čovek mora da veruje da život ima smisla ili svrhe zbog činjenice što tako duboko pati i da na taj način želi da bude uveren da pati sa razlogom:

“Čovek, najhrabrija i na patnju najnaviknutija životinja, ne odbacuje patnju po sebi; on je hoće, on je sam traži ako mu se za to pokaže neki smisao, neka svrha patnje. Besmislenost patnje, ne patnja, bila je kletva koja je dosad ležala na čovečanstvu.” (Genealogija morala)

Sa svojim proglasom „Bog je mrtav“, Niče je proricao dolazak doba kada će se tumačiti životne svrhe koje su do tada bile dominantne, ponajviše vera u boga, otkrivene onim što jesu: pukim mitovima ili pričama. Bez uverenja da život ima cilj ili svrhu, Niče je shvatio da će mnogi pojedinci pasti u očaj pod sumnjom da nismo ništa drugo nego besmislene životinje u besmislenom univerzumu.

Niče je otkrio da će ova mračna sumnja dovesti ljude u stanje nihilizma, što je verovanje da “svemu nedostaje smisao” (Volja za moć). Bez cilja ili svrhe koji nameću smisao nečijoj patnji, ostaje jasno uverenje da pojedinac uopšte pati bez ikakvog razloga:

Nihilizam se sada pojavljuje, ne zato što je sada manje volje za životom no što je pre bilo, nego što su ljudi uopšte postali nepoverljivi prema smislu koji se može pripisati zlu, pa i samom životu. Jedno tumačenje je odbačeno: ali kako se ono smatralo za jedino, to se čini kao da život nema nikakvog smisla, kao da je sve uzalud.” (Volja za moć)

Iako se Niče tokom svog života borio sa nihilizmom, nije verovao da je život lišen smisla. Umesto toga, shvatio je da je nihilizam posledica pogrešnog pokušaja sticanja objektivnog znanja, ili drugim rečima, želje za postojanjem objektivnog značenja života koje pojedinac može da upozna.

Niče je verovao da ne samo da ne postoji objektivni smisao života, već je tvrdio da istina ne postoji i stoga je objektivno znanje o bilo čemu, uključujući i ‘smisao života’, nemoguće.

Umesto toga, prema Ničeu, pojedinac je uvek ograničen da svet poznaje kroz sopstveno lično tumačenje:

Zadatak slikanja slike života, ma koliko to pesnici i filozofi često postavljali, ipak je besmislen: čak i pod rukama najvećih mislilaca slikara sve što se ikada dogodilo su slike i minijature iz jednog života, naime njihove vlastite – a ništa drugo nije ni moguće.” (Ljudsko, suviše ljudsko)

Pošto pojedinac ne može pobeći iz sopstvene lične interpretacije ili perspektive života, Niče je shvatio da treba odustati od pokušaja traženja istine, jer “nema” istine “(Volja za moć) i umesto nje naslikana slika, ili drugim rečima, postojanje tumači na način koji “promoviše život” i jer će to doprineti da se izbegne nihilizam stvarajući smisao u nečijem životu.

Kako je Niče shvatio da je najdublje pitanje sa kojim se čovek suočava “zašto patim?”, razumeo je očajničku potrebu da pre svega patnje tumači na način koji bi promovisao život.

Analizom vlastite patnje Niče je shvatio da se “bol ne smatra prigovorom životu”. (Ecce Homo) Umesto toga, Niče je verovao da će život bez patnje i boli biti jadan život, jer je smatrao da je patnja preduslov veličine:

Želite, ako je moguće – i nema više suludog “ako je moguće” – da biste ukinuli patnju. I mi? Zaista se čini da bismo je radije imali višu i goru nego ikad … Disciplina patnje, velike patnje – zar ne znate da je samo ova disciplina unapredila čoveka do sada?” (S one strane dobra i zla)

Znajući da se uz veliku patnju dolazi do velikog napretka, Niče je shvatio da će višem čoveku biti potreban ideal, ili vizija savršenstva, da ga motiviše u svom traganju za veličinom čak i u najmračnijim satima. Niče je izumeo Ubermensch ili natčoveka kao takav ideal.

“Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali?” (Tako je govorio Zaratustra)

Natčovek, kao ideal, je savršeno i moćno biće, ono koje je prevazišlo sve svoje unutrašnje strahove, slabosti i nedostatke i time ono koje se uzdiže iznad ostatka čovečanstva. Pošto se idealima može pristupiti, ali nikada ostvariti na ovoj zemlji, Niče je tvrdio da “nikad još nije bilo na svetu natčoveka”. (Tako je govorio Zaratustra)

Najbolje čemu se možete nadati je dostizanje savršenstva i moći natčoveka u zanosnim trenucima, ali je to savršenstvo nemoguće održati, a posle tih ekstatičnih trenutaka uvek se mora vratiti natrag na „ljudsko, suviše ljudsko“.

U svojoj izjavi ‘ljudsko, suviše ljudsko’, Niče je shvatio da će viši čovek postati svestan svojih nedostataka i slabosti, pa će se posle sramiti pred ogromnim rascepom koji ga razdvaja od savršenstva natčoveka. Želeći nedostižno savršenstvo natčoveka, viši čovek bi počeo da mrzi svoje nesavršeno ja. Ova mržnja prema sebi, kako je Niče tvrdio, paradoksalno bi bila početak velike ljubavi višeg čoveka prema sebi. Jer, viši čovek bi ubrzo shvatio da bez svojih unutrašnjih nedostataka i mržnje prema njima, on neće imati motivaciju da raste i prevazilazi samog sebe, te će tako zauvek ostati u stanju stagnacije.

“Ja volim velike prezritelje, jer su oni veliki poštovatelji, i strele čeznuća za drugom obalom.” (Tako je govorio Zaratustra)

U poglavlju nazvanom ‘O priviđenju i zagonetki’ u Ničeovom remek delu, Tako je govorio Zaratustra, Niče priča parabolu, što je priča sa svojstvenom duhovnom poukom, koja prenosi koliko su viši čovekovi nedostaci neophodni za rast i kretanje ka veličini.

Niče započinje parabolu prenošenjem upečatljive slike:

“Videh mlada čobanina gde se previja od bola, gušeći se, grčeći se, izmenjena lika, a njemu iz usta visaše crna teška zmija. Jesam li ikada video toliko gađenja i blede strave na jednome licu?…Rukom svojom stao sam da trgam zmiju što sam bolje mogao:-uzalud! ruka ne mogade istrgnuti iz ždrela zmiju. Tada poviče nešto iz mene: Zagrizi, zagrizi! Glavu dole! Odgrizi joj glavu!… A čobanin zagrize, kao što sam mu vičući savetovao; zagrize i odgrize! Daleko od sebe ispljunu glavu zmijinu:- i poskoči na noge. – Ne više čoban, ne više čovek, – on beše preobražen, ozaren, i smejao se! Nikad još na zemlji nije se čovek smejao kao što se on smejao! O braćo moja, ja sam čuo smeh koji ne beše smeh čovekov.” (Tako je govorio Zaratustra)

U ovoj paraboli pastir predstavlja višeg čoveka, a crna zmija veći očaj i strahove višeg čoveka koji klizi u njegovom biću. Sa zmijom u grlu, pastir je viši čovek u jednom od svojih najmračnijih trenutaka. Ali kako odgrize zmijinu glavu, on prevazilazi svoj veliki očaj i mračne demone i pojavljuje se u zanosnom trenutku kao čovek koji je nadmašio samog sebe i smeje se smehom koji označava njegovu moć, savršenstvo i njegovu potpunu afirmaciju života.

Niče je smatrao da je potpuna afirmacija života najviše stanje koje ljudsko biće može da dostigne. Izložio je dva isprepletena koncepta koji predstavljaju afirmaciju života: amor fati ili ljubav prema sudbini i večito ponavljanje.

Amor fati, ili ljubav prema sudbini, je vrhunac veličine višeg čoveka: “Moja formula za veličinu u čoveku jeste amor fati”, napisao je Niče u knjizi Ecce Homo. Voleti sudbinu znači potpuno potvrditi život, koji je ujedno i najteži zadatak koji postoji. Teškoća leži u činjenici da postojanje sadrži toliko zla, bola, patnje i tragedije. Kako čovek može u potpunosti da potvrdi život uz toliko ružnoće?

Kao što smo mogli da vidimo, Niče je verovao da neko mora doživeti veliku količinu patnje i bola ako želi da dostigne veličinu, ili kako je to rekao: “Iz najdublje dubine mora da dobije visinu svoju ono što je najviše.” (Tako je govorio Zaratustra) Sa ovim znanjem, verovao je da će viši čovek razumeti da zlo, bol, patnja i tragedija nisu ružni, već da zapravo imaju svojstvenu lepotu, jer latentnost unutar tih aspekata postojanja, potencijal je za rast i samoprevazilaženje. Samo ako crna zmija puzi niz grlo, može joj se odgristi  glava i nasmejati se smehom koji nije ljudski smeh, već smeh natčoveka:

 “Ja želim sve više da učim, da ono što je nužno u stvarima viđam kao lepo: tako ću biti jedan od onih koji stvari čine lepim. Amor fati: neka to dalje bude moja ljubav. Neću voditi nikakav rat sa ružnim…Sve u svemu i velikom: ja ću bilo kad biti koji još kaže samo veliko DA (potvrđuje). ” (Vesela nauka)

Da bi utvrdio da li je neko u stanju da kaže DA, što znači stanje potpune životne afirmacije, Niče je konstruisao večni povratak kao psihološki test.

U knjizi Vesela nauka Niče je izneo sadržaj takvog testa:

“Kako ti je kada se jednog dana ili noći demon došunja u tvoju najusamljeniju usamljenost i kaže ti: Ovakav život kakvim sada živiš i kakvim si živeo, moraćeš da živiš još jednom i još bezbroj puta; i u tome neće biti ničeg novog, nego će ti se morati vratiti svaka bol i svako uživanje i svaka misao i uzdah i sve neizrecivo malo i veliko u tvom životu, i sve istim redom i posledicom… Da li se nećeš baciti na noge i škrgutati zubima i proklinjati demona, koji je tako govorio? Ili da li si jednom doživeo silan trenutak, kada bi mu mogao odgovoriti: “Ti si bog i nikada nisam čuo nešto božanskije. ” (Vesela nauka)

Viši čovek, potvrđujući život, shvata da su njegovi ogromni trenuci rođeni iz njegovih najmračnijih iskustava i zato shvata urođenu lepotu u patnji, tragediji i zlu. Sa ovim shvatanjem on ne osuđuje život pesimiste uprkos obilnoj patnji koju je pretrpeo, već umesto toga slavi tragediju kao radosni izgovarač DA.

Kako se bliži svojoj smrti, viši čovek ne želi mir koji ne postoji, već želi da večni povratak bude istinit kako bi mogao da ponavlja životnu borbu iznova i iznova za večnost.

U knjizi Tako je govorio Zaratustra, Niče je preneo ovo govoreći: “‘To li beše –  život?‘ reći ću smrti: ‘Pa dobro! Daj još jedanput!‘”

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

Leave a Reply