Šta bi Niče mislio o društvu 21. veka?

Posted by

Fridrih Niče verovao je za sebe da je filozofski lekar. Jedna od njegovih životnih misija bila je pomoći drugima da shvate bolest u koje je moderno društvo upalo i da ponudi lek za otrov korumpiranog sistema vrednosti.

“Tu biti lekar, tu biti neumoljiv, tu rezati – to je naš zadatak, to je način našeg milosrđa, po tome smo mi filozofi.” Niče, Antihrist

Niče je, međutim, znao da njegove filozofske dijagnoze verovatno neće biti prihvaćene u kasnom 19. veku, u vremenu u kome je živeo.

Samom meni nije još vreme; neki se rađaju posthumno…No, protivrečio bih sebi ako bih već danas očekivao uši i ruke za svoje istine: ne čuti danas, ne umeti uzimati od mene danas, ne samo da je shvatljivo, izgleda mi čak pravo.” Niče, Ecce Homo

Izjavljujući da će se roditi posthumno, odnosno da će biti rođen nakon svoje smrti, Niče je znao da će njegova filozofija biti prikladnija i prihvatljivija u budućnosti. Da li je moguće da je konačno došlo njegovo vreme? U ovom tekstu istražićemo ovo pitanje koristeći  Ničeove ideje da filozofski dijagnosticiramo neke probleme društva 21. veka, probleme poput digitalne zavisnosti, ismevanja i sramoćenja na društvenim mrežama, akademske cenzure, uspona i obožavanja novog boga statizma.

Jedan od najvažnijih trendova 21. veka bio je uspon mobilnih tehnologija i neverovatna količina vremena koju mnogi od nas provode zureći u svoje ekrane. Generacija smo digitalnih zavisnika. Iako dugoročni efekti ovakvog ponašanja nisu poznati, postoji dosta dokaza koji ukazuju da ono utiče na kognitivne sposobnosti. U knjizi nominovanoj za Pulicerovu nagradu Plitko, Nikolas Kar je napisao:

“Ono što mi doživljavamo je, u metaforičnom smislu, preokret ranog civilizacijskog puta: razvijamo se od kultivatora ličnog znanja do lovaca i sakupljača u šumi elektronskih podataka.” Nikolas Kar, Plitko

Pre jednog veka, pre tehnološke revolucije, Niče je impresivnim predviđanjem utvrdio loše efekte koje će pametni telefoni imati na našu sposobnost da odražavamo i negujemo samospoznaju.

“Već se sada stidimo mirovanja; dugo razmišljanje skoro da izaziva grižu savesti. Sa časovnikom u ruci mislimo na to kako ćemo ručati, čitajući berzanske novine – živimo kao neko ko bi stalno nešto mogao propustiti.” Niče, Vesela nauka

Zajedno sa kognitivnim troškovima povezanih sa svakodnevnim trošenjem sati na uređajima, drugi problem koji stvara tehnološka revolucija je moć koja se dodeljuje mafiji. Mafija je bila sveprisutnija pretnja blagostanju pojedinaca od početka civilizacije.

“Ludilo kod pojedinca je retko” primećivao je Niče. “– ali kod grupa, partija, naroda, razdoblja – pravilo.” Niče, S one strane dobra i zla

Sokrat je smrtno stradao, jer je rulja Atine filozofska istraživanja proglasila korumpirajućim uticajem na mlade. Ali pametni telefoni i društveni mediji izbacili su ludilo mase na novi nivo. Da bi se pridružili mafiji, više čak ni ne moramo napuštati svoje domove, umesto toga možemo se okupiti sa svih krajeva zemlje na društvenim mrežama i tražiti zajedničkog žrtvenog jarca i zasititi ono što je Niče nazvao „pohotljiva gramzivost, žučna zavist, zagrižena želja za osvetom, prostačka oholost.” (Niče, Tako je govorio Zaratustra)

“Jedan uzročni instinkt je u njemu snažan: neko mora da bude kriv što se on loše oseća… Pa i samo “lepo negodovanje” deluje već na njega blagotvorno, zadovoljstvo je psovati za sve siromašne đavole – to daje malu opojnost vlašću. Već jadikovanje, optuživanje može da pruži životnu privlačnost zbog koje se on podnosi: u svakoj optužbi je manja doza osvete za svoj loš položaj, a ponekad i za svoje ništavilo čovek prebacuje onima koji su drugačiji, kao za nepravednost, kao za nedozvoljenu privilegiju”. Niče, Sumrak idola

Jedno od oružja koje rulja često koristi je signalizacija vrline. Neko kaže ili učini nešto što se čini altruističnim, samo radi sticanja moralnog pijedestala na kojem se oseća opravdano napasti i cenzurisati svakoga ko ima različite vrednosti ili ideje. Drugim rečima, putem signalizacije vrline, skriva se niz zlobe iza spoljašnjih prikaza saosećanja. Alber Kami, koji je bio pod velikim uticajem Ničeovih zapisa, primetio je da su: „…humanitarna osećanja uvek praćena mizantropijom [mržnjom prema čovečanstvu]. Čovečanstvo se voli uopšte kako bi se izbeglo da se voli bilo ko posebno. ” (Alber Kami) Njihovi spoljašnji oblici vrline kamufliraju njihove želje za osvetom. Signalizacija vrline, rekao bi Niče, volja je za slabošću. Ili kako je objasnio:

“… o, kako su oni sami u suštini spremni na to da druge navedu na ispaštanje, kako žude za tim da budu dželati! Među njima je bezbroj osvetoljubivih prerušenih u sudije kojima je u ustima stalno reč ”pravda” kao neka otrovna sluz, uvek napućenih usana, uvek spremni da pljunu na sve što ne nosi nezadovoljstvo na licu i što uzdignute glave ide svojim putem… Volja bolesnih da predstavljaju bilo koji oblik nadmoćnosti, njihov instinkt za tajne staze koje vode tiraniji nad zdravima – gde se sve ona ne nalazi, ta volja za moć upravo najslabijih!” Niče, O genealogiji morala

Drugi način na koji otrovni i zavidni pokušavaju da steknu vlast je cenzurisanjem ideja koje smatraju „uvredljivim“. U svojoj knjizi Akademska sloboda u doba konformizma, Džoana Vilijams, profesorka sa Univerziteta u Kentu, napominje da postoji snažan trend među studentima univerziteta da cenzurišu stavove sa kojima se ne slažu.

“…mnogi studenti očekivali su slobodu govora. ” – ona piše-  “Oni tvrde da bi univerzitetski kampus trebao biti “siguran prostor”, bez emocionalnih povreda ili potencijalnih prestupa.” Džoana Vilijams, Akademska sloboda u doba konformizma

Ničeu bi ideja „sigurnih prostora“ verovatno bila smešna. Kao što Patrik Vest u svojoj knjizi Get over yourself, ističe da  bi se umesto sigurnih prostora, Niče radije zalagao za ‘opasne prostore’; područja označena isključivo za intelektualnu borbu u kojima nijedno verovanje ili mišljenje nije imuno na kritiku ili napad. Funkcija opasnih prostora ne bi bila uvreda ili ponižavanje druge osobe. Njihova funkcija bila bi pružiti prostor pojedincima da učestvuju u svetoj i vekovnoj igri, borbi za ideje, čiji je cilj otkrivanje istine. Kao što je Niče pozivao:

Trebali biste tražiti svog neprijatelja, trebali biste ratovati – ratovati za svoje mišljenje. A ako je vaše mišljenje poraženo, vaša iskrenost bi i dalje trebala plakati nad trijumfom zbog toga!” Niče, Tako je govorio Zaratustra

Ili kako je dalje pisao:

Vrlo popularna greška: imati hrabrosti u svojim ubeđenjima; radije je stvar hrabrosti napad na nečija uverenja.” Niče, Pisma

Nažalost, umesto da podstiču otvorenu bitku ideja, univerzitetski profesori u celini podržavaju akademsku cenzuru. Ili kako Džoana Vilijams piše:

Danas, daleko smo od zagovaranja akademske slobode, vidimo primere učenjaka koji žele da drže rasprave dalje od javnosti ili da cenzurišu stavove zbog kojih lično ili politički negoduju.” Džoana Vilijams, Akademska sloboda u doba konformizma

Na osnovu kratkog vremena provedenog kao zaslužni profesor na Univerzitetu u Bazelu, Niče je iz prve ruke uočio da, kada je u pitanju akademska cenzura, krivica nije samo na profesorima, već postoji i u tkivu same univerzitetske institucije. „Stvarno radikalno življenje za istinu jednostavno nije moguće na univerzitetu.“ (Niče, Pisma) Problem koji je video je jednostavan. Većina univerziteta se kao i danas delimično finansira od strane države, i svi se moraju pridržavati državnih zakona i propisa. I samim tim, kao zaposlenici na državnim univerzitetima, profesori na kraju moraju služiti ciljevima države. Ili kako je Niče napisao:

Čovek koji pristaje da bude državni filozof, takođe mora pristati na odricanje od traženja istine u svim svojim tajnim povlačenjima. U svakom slučaju, sve dok uživa u svom položaju, mora da prepozna nešto više od istine – državu.” Niče, Untimely Meditations

Priznavanje države višom od istine, nažalost, nije stav vezan za univerzitetske profesore. Niče je to smatrao simptomatskim za društvo u celini. Jer je sa smrću hrišćanskog boga, Niče znao da će potreba za bogom još uvek ostati. Masi, pomislio je, uvek će trebati idol za obožavanje, „božja senka“ kojoj se mogu prikloniti.

“Bog je mrtav: ali tako kakva je priroda ljudi, možda će još milenijumima postojati pećine u kojima će se pokazivati njegova senka.” Niče, Vesela nauka

Dok će se senke božje pretvoriti i menjati kako čovečanstvo bude i dalje napredovalo, danas, u naše racionalno i naučno vreme, Niče je smatrao da senka boga koju najlepše obožavamo je država.

“Država? Šta je to? Evo! Otvorite uši, jer ću vam sada reći svoju reč o smrti naroda.” Niče, Tako je govorio Zaratustra

Niče je predvideo moderni uspon i obožavanje države na dva glavna fronta. Prvo, jezivo je pisao o mogućnosti „nekoliko velikih eksperimenata“ koji bi „dokazali da život u socijalističkom društvu negira sebe, seče sopstvene korene“; i dalje, predvideo je da bi se ovi socijalistički eksperimenti „mogli naplatiti u vidu ogromnih troškova ljudskih života“. (Niče, Volja za moć) Socijalistički „eksperimenti“ u mnogim zemljama u 20. veku tragično su dokazali da su Ničeove prognoze bile tačne. Drugo i relevantnije za naše vreme, Niče je pisao o načinu na koji će država usvojiti i iskoristiti demokratiju kao jednog od svojih demi-bogova i da će time naterati mase da veruju da oni, “narod”, drže uzde kontrole.

“Državom se naziva najhladnije od svih hladnih čudovišta. Hladno, i laže; a evo ova laž gmiže iz njenih usta: ‘Ja država, ja sam narod’ To je laž! Tvorci su bili koji su stvorili narode, i razapeli nad njima jednu veru i jednu ljubav: tako su poslužili životu…A država laže na svim jezicima dobra i zla; i štogod govori, laže – i štogod ima, ukrala je… ‘Na zemlji nema ništa veće od mene: ja sam prst Božji koji pravi red – tako urliče neman …” Niče, Tako je govorio Zaratustra

Pored krađe od građana bilo da se to radi otvoreno kroz oporezivanje, ili prikriveno putem štampanja novca, moderne države se takođe u velikoj meri oslanjaju na narative straha da bi zadržale kontrolu. Jedan od najsigurnijih načina uslovljavanja stanovništva da prihvati i da čak poštuje instituciju i ljude koji stoje iza njih, a koji ih uporno pljačkaju i lažu, jeste ako se stanovništvo drži u stalnom stanju zabrinutosti i straha, a pritom se uči da samo država ima moć da ih spasi.

“Celokupni cilj praktične politike je da stanovništvo drži uznemirenim (i samim tim da se  sa zanosom vodi u sigurnost) beskrajnim nizom hobgoblina, od kojih je većina izmišljena.” H.L. Menken, U odbranu žena

Možda je slučajnost da je Bog Starog zaveta obećao da će spasiti samo one koji su mu se klanjali kroz lako upečatljivu emociju straha: „Ispuniće želju onih koji ga se boje“, kaže Knjiga psalama, „On će takođe čuti njihov krik i spasiće ih. ” Ili kako je Niče pisao o državi:

“Razornici su, koji nameštaju klopke za mnoge, a nazivaju ih državom: oni vešaju nad njih mač, i stotinu pohlepnih želja… Sve će dati vama, ako ga vi obožavate, novi lažni bog.” Niče, Tako je govorio Zaratustra

Karl Jung, na koga je Niče u velikoj meri uticao, zabeležio je sličnu posebnost svog modernog čoveka:

Država zauzima mesto Boga…” pisao je Jung, “i državno ropstvo je oblik obožavanja…Država, kao i crkva, zahteva entuzijazam, samopožrtvovanje, i ljubav i ako religija zahteva ili pretpostavlja “strah od Boga”, tada se… država dobro brine za obezbeđivanje potrebnog terora.” Karl Jung, Neotkriveno Jastvo

Dakle, da su to dijagnoze doktora Ničea društva 21. veka, kakvi bi mu bili protivotrovi?

Što se tiče digitalne zavisnosti, Niče bi nas verovatno pozvao da provedemo više vremena u produženom razmišljanju u prirodi, a manje vremena zureći u ekrane. „Toliko volimo da se nalazimo u prirodi, jer o nama nema mišljenje.“ (Niče, Ljudsko, suviše ljudsko) U pogledu cenzure, on bi savetovao da promovišemo otvorenu raspravu u društvenim krugovima i dotaknemo se važnih tema, čak i ako one pokreću ili vređaju druge. Što se tiče države, on bi verovatno preporučio da to posmatramo kritičnije i da kroz političke mahinacije pokušamo da uočimo skrivenu, pravu prirodu. Jer država nije dobronamerna, niti svemoćna poput boga; to je institucija sastavljena od muškaraca i žena koji nas žele kontrolisati i iskorišćavati i koji su opijeni svojom moći. A što se tiče ismevanja i sramoćenja na društvenim medijima i uopšte neprijateljstva kojim obiluje Internet, Niče bi rekao: dajte dobar primer i vežbajte kardinalne vrline koje je nazvao “dobrom četvorkom”:

“Iskren prema sebi i onome ko nam je prijatelj: hrabar prema neprijatelju; velikodušan prema poraženima; pristojan – uvek.” Niče, Osvit

Zagovaranje uljudnosti nije nešto što se obično pripisuje Ničeu. Međutim, ako filozof propoveda pre svega primerom koji postavlja, Niče je u svom ličnom životu bio ljubazan i skroman. Zanimljivo je primetiti da je njegovo spuštanje u „ludilo“ počelo kada se empatično srušio pri pogledu na pretučenog konja. U njegovom korpusu dela postoje brojni aforizmi koji pokazuju visok stepen saosećanja prema drugima i prepoznavanje patnje koja prožima celo čovečanstvo.

U svetu nema dovoljno ljubavi i ljubaznosti da nam dozvoli da bilo šta od toga prepustimo imaginarnim bićima.” Niče, Ljudsko, suviše ljudsko

Iako je želeo da budemo čvrsti i zahtevni prema sebi, promovisao je strpljenje i razumevanje prema drugima.

Međutim, da je Niče danas živ, zamolio bi nas da prerastemo potrebu za njegovim filozofskim protivotrovima.

“Loša je nagrada za učitelja ako svaki ostaje uvek tek učenikom njegovim.” Niče, Tako je govorio Zaratustra

Da bismo prihvatili Ničea, paradoksalno, moramo se truditi da prevaziđemo njegove bogate uvide. Možemo ga koristiti kao vodič za kretanje kroz turbulencije modernog postojanja, ali pre svega bi Niče hteo da krenemo sopstvenim putem. Jer dok je Isus izgovarao:

“Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide.” Isus, Jevanđelje po Mateju

Niče je govorio:

“Nemam koristi od učenika. Neka svako bude svoj istinski sledbenik.” Niče, Pisma

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

Leave a Reply