Niče i Psihologija: Kako postajemo ono što jesmo

1888 godine, nekoliko meseci pred kraj njegovog najplodonosnijeg i poslednjeg perioda pisanja, Fridrih Niče pisao je u Ecce Homo:

“Prvo što će uvideti dobar čitalac, čitalac kakvog zaslužujem – jeste da iz mojih spisa govori jedan psiholog bez premca.” (Ecce Homo)

Niče je smatrao sebe prvim psihologom među velikim filozofima:

“Ko je uopšte među filozofima bio pre mene psiholog a ne, štaviše, njegova suprotnost, viši podvaljivač, idealist? Pre mene čak nije ni bilo psihologije.” (Ecce Homo)

S obzirom na to da su Sigmund Frojd, Karl Jung i Alfred Adler, tri velikana psihologije XX veka, bili pod jakim uticajem Ničeovih psiholoških uvida, čini se da njegovo grandiozno samoocenjivanje sadrži barem zrno istine.

Ničeova psihološka ispitivanja nisu vođena radi nezainteresovane teorijske spekulacije; jer u njegovim očima, znanje uvek treba tražiti pre svega radi svrhe podsticanja života.

Niče je preduzimao psihološke poduhvate radi otkrivanja kako da ispuni maksimum koji je i oblikovao podnaslov njegove autobiografije Ecce Homo – „Kako postajemo ono što jesmo“. U Veseloj nauci, Niče je ponovio ovu ideju:

“Šta kaže tvoja savest? – ‘Ti treba da budeš onaj ko si’.” (Vesela nauka)

U daljem tekstu osvetlićemo šta to znači “postani onaj ko si” i u toku tog procesa istražićemo neke od Ničeovih fascinantnih psiholoških uvida.

Bezbroj filozofa pokušalo je da razume ljudski um, razabere njegove tendencije, pristranosti, potencijale, prirodu i poreklo. Ali Niče je tvrdio da su svi oni pre njega bili zaslepljeni svojim psihološkim poduhvatima neupitnim prihvatanjem ne samo društvenih uverenja i moralnih standarda koji su tada preovladavali, već još važnije, strahom od istraživanja dubina u sebi. U knjizi S one strane dobra i zla, Niče je objasnio:

“Celokupna psihologija se dosad držala moralnih predrasuda i strahovanja, dalje u dubinu se nije usuđivala.” (S one strane dobra i zla)

Niče je zamišljao psihu konstituisanu u višedimenzionalnim slojevima, a koja poseduje složenost – što čini nemogućim celokupno i potpuno znanje o njoj.

Većina pojedinaca, plašeći se složenih dubina unutar sebe, ostaje na površinskom sloju svoje psihe, „marljivo misleći na svoje zajedničke komedije, a ne na sebe same“. (Untimely Meditations III) Niče je prihvatio suprotan pristup:

Preduzeo sam nešto što možda niko neće preduzeti: spustio sam se u dubinu, uronio u temelje.” (Osvit)

Strah od spuštanja u dubinu psihe nije neutemeljen, zbog čega je to „nešto što ne sme svako da preduzme“. Za one kojima nedostaje dovoljno hrabrosti i neraspoloženi su za psihološka istraživanja, dobrovoljno spuštanje u unutrašnje temelje uma moglo bi dovesti do privremenog, ili u retkim slučajevima, trajnog ludila. Pišući o opasnostima sa kojima se suočava „avanturista i kružilac tog unutrašnjeg sveta koji se zove„ ljudsko biće“, Niče je napisao:

“On stupa u jedan lavirint, on hiljadostruko umnožava opasnosti koje već sam život donosi sobom; među njima nije najmanja ona da niko ne vidi kako i kuda se gubi, usamljuje i kako ga neko minotaursko čudovište savesti rastrže na komade.” ( S one strane dobra i zla)

Iako istraživanje dubina može predstavljati bezumnu opasnost za mnoge, za nekolicinu je neophodno da istraje. Psihu nekolicine pojedinaca, u poređenju sa većinom, sačinjavaju i veće dubine i veći stepen nemira. Da bi se osiguralo da ih ne unište kontradikcije, sukobi i ponori, takvi pojedinci iznutra istražuju i nameću red svojoj psihi – oblikujući je u „harmonični totalitet“.

Niče je predstavio Getea kao uzornog pojedinca koji je bio u stanju da nametne formu svom unutrašnjem haosu. Opisujući Getea, Niče je napisao:

“Ono što je on hteo, to je bila totalnost…on se disciplinovao od celovitog, on je stvorio sebe.” (Sumrak idola)

Stvoriti sebe ne znači formirati sebe ni iz čega. Kao ljudi, ne možemo, kako neki lažno tvrde, biti preoblikovani na bilo koji način na koji bi želeli. Prema Ničeu, svako od nas ima duboku i postojanu prirodu koja postavlja tačno definisana ograničenja ko i šta možemo postati.

“Ali u našoj osnovi, sasvim “tamo dole”, ima zaista nešto na šta se ne može uticati, neki granit duhovnog fatuma, predodređenih odluka i odgovora na predodređena izabrana pitanja. Pri svakom kardinalnom problemu oglašava se jedno nepromenljivo “to sam ja.”  (S one strane dobra i zla)

Našu prirodu krase ne samo rana lična životna iskustva i osobine i sklonosti nasleđene od naših predaka, već i, prema Ničeu, istorijske sile. Tradicije i „eksperimenti“ prošlih kultura i dalje žive u nama, utičući na život i iskustvo iz dubljih slojeva psihe.

“Prošlost svakog oblika i načina života, kultura koje su ranije ležale neposredno jedna uz drugu, jedna preko druge, sliva se, zahvaljujući onoj mešavini, u nas “moderne duše”; sad naši instinkti jure natrag na sve strane, mi smo sami neka vrsta haosa.” ( S one strane dobra i zla)

S obzirom da „prošlost svakog oblika i načina života“ nastavlja da živi u nama, Niče je predložio da se moramo aktivno uključiti u istraživanje istorije, ako želimo da dostignemo samospoznaju.

Neposredno samoposmatranje nije dovoljno da bismo spoznali sebe: potrebna nam je istorija, jer prošlost teče unutar nas u stotinama talasa.” (Ljudsko, suviše ljudsko)

Baš kao što prošlost i dalje živi u modernim kulturama, utkana u mitove, tradicije i institucije, tako je i naša psiha isklesana i oblikovana prošlim vekovima.

Tendencija modernog pojedinca da oseća da je proizvoljno bačen i napušten u apsurdan svet direktni je rezultat nedostatka onoga što je Niče nazivao „istorijskim smislom“ – da nema svesne veze sa prošlošću i zato ne uspeva da iskopa svoje korene kroz slojeve istorije.

U eseju pod naslovom „O koristi i šteti istorije za život“ Niče je suprotstavio „stanje naroda koji je izgubio veru u svoju drevnu istoriju i pao u nemirnu… i neprestanu potragu za novostima nakon novosti“ i pojedinca koji je gajio „istorijski osećaj“ i stekao „osećaj dobrobiti drveta za sopstveno korenje, sreću da sebe spoznamo na način koji nije potpuno proizvoljan i slučajan, već kao nekoga ko je izrastao iz prošlosti, kao naslednik, cvet i voće.“

Ali u nama ne žive samo kulture proteklih milenijuma, jer u dubljim slojevima psihe postoje praistorijski pokreti i impulsi. Baš kao što telo sadrži relikvije ranijih razvojnih stadijuma, koji se protežu čak i do doba reptila, tako i psiha sadrži u svojoj dubini primitivne pokrete koji se protežu u praistoriju čovečanstva i animalnosti.

Svako ljudsko biće, bez obzira koliko je na površini civilizovano i razvijeno, poseduje u svojim dubinama životinjskog i arhaičnog čoveka.

“Otkrio sam za sebe da u meni i dalje peva, dalje voli, dalje mrzi, dalje zaključuje staro čovečanstvo i životinjski svet, pa čak celo pradoba i prošlost sveosećajućeg postojanja.” (Vesela nauka)

U tim necivilizovanim slojevima prebiva ono što je Zaratustra nazvao “zver iznutra” – potencijalno destruktivne sklonosti koje mogu nadvladati i posedovati ljudsko biće, kao što su nagon za agresijom i neobuzdana seksualna požuda.

Umesto da se zalaže za represiju te unutrašnje zveri, Niče je preporučio da istražimo i da se upoznamo sa ovim potencijalno razornim ostacima drevne prošlosti. Kao što se besna reka može iskoristiti za energiju, tako i necivilizovani slojevi psihe, ako se pravilno usmere i rukuje njima, mogu transformisati život.

 „Najkratkoročniji i najgrozniji način razmišljanja želi da veliki izvori energije, te divlje bujice duše koje često izviru tako opasno i nadmoćno, potpuno presuše, umesto da iskoriste svoju moć.“ (Niče)

Ali nisu samo destruktivni nagoni i impulsi ti koji borave u praistorijskim slojevima psihe; takođe postoje i drevni instinkti koji su omogućavali našim precima da prežive i čak napreduju u oštrim i nesigurnim sredinama pre pojave savremenog oblika svesti.

Moderna individua gotovo da je izgubila dodir sa ovim drevnim nagonima. Oslanjajući se samo na svoju svest, svoj “najslabiji i najugroženiji organ”, on se slepo probija kroz život, nesvestan da se u dubinama uma nalaze arhaični pomagači, koji bi mu, kad bi ih znao iskoristiti, mogli pomoći u mnogim situacijama u životu u kojima je svest neuspešna.

Govoreći o savremenom pojedincu, Niče je napisao:

“Izgubio je i uništio svoj instinkt i više ne može verovati „božanskoj životinji“ i pustiti uzde kada mu razumevanje nestane i njegov put vodi kroz pustinje.” (Untimely Meditations II)

Prisustvo istorijskih, praistorijskih i životinjskih nagona doprinelo je postojanju „mnoštva suprotnih nagona i impulsa“ u nama – „mi smo sami jedna vrsta haosa“, kako je rekao Niče. Nasuprot drugim filozofima koji su smatrali da je ljudski um iznad svega nešto jedinstveno, Niče ga je radikalno proglasio mnoštvom, agregatom isprepletenih psiholoških entiteta.

Konceptualizacijom ljudske psihe „kao društvene strukture pokreta i uticaja“ – kao svojevrsni grad u kojem istovremeno žive brojne sukobljene podličnosti – zadatak koji je Niče postavio sebi i svojim čitaocima bio je da uskladi „zastupljenost suprotnih pokretača i impulsa“ i omogući koordinaciju mnoštvu takmičarskih snaga koje vladaju iznutra.

Predložio je da se takva koordinacija postigne posredstvom „ organizujuće ideje “ ili „vladajuće strasti“ – dominantnog „gospodarevog“ nagona koji formira „živi centar“ psihe, a koji se prenosi na sve druge pokrete koji deluju u potčinjenosti na samom kraju. Organizujuća ideja ne pronalazi se činom volje, već, posedovanjem određene vrste inteligencije i otkriva se tokom čitavog života. Jednostavno treba samo posmatrati takav glavni nagon i ne ometati njegov rast i aktivnost.

Međutim sve više raste u dubinu organizujuća ideja pozvana da vlada – ona počinje da zapoveda, vraća polako sa stranputica i skretanja, priprema pojedinačne kvalitete i sposobnosti, koji će se jednom neizostavno dokazati kao sredstvo za celinu – ona redom podučava sve moći koje joj služe, pre nego što išta dozvoli da se razglasi o dominantnom zadatku, cilju, svrsi, smislu.”” (Ecce Homo)

Organizujuća ideja, drugim rečima , sređuje mnoštvo takmičarskih snaga u nečijoj psihi na način koji omogućava čoveku jednoličnu predanost ka herojskom cilju koji životu daje smisao.

Niče je sumirao važnost organizujuće ideje davanjem forme nečijoj psihi u sledećoj neobjavljenoj belešci:

Mit je verovati da ćemo pronaći svoje autentično ja nakon što ostavimo ili zaboravimo jednu ili drugu stvar … Da napravimo sebe, da oblikujemo formu iz različitih elemenata – to je zadatak! Zadatak vajara! Produktivnog ljudskog bića! “ (Niče).

Ničeovi psihološki uvidi su široki, raznovrsni i uvek prodorni – rezultat njegovog žarkog uverenja da je psihi modernog čoveka bilo oštro potrebno da bude secirana.

Ali uprkos njegovim prodornim zapažanjima, postoje kritičari koji tvrde da su njegovi uvidi u prirodu ljudskog uma nebitni zbog činjenice da je u 44.-oj godini života postao žrtva mentalne bolesti koja je ostala sa njim do kraja njegovog relativno kratkog života. Zanemarujući činjenicu da je njegova bolest možda bila organskog porekla, postoje neki koji se mogu zapitati: Zašto bi neko obraćao pažnju na ideju kako „postati onaj ko si“ od čoveka koji je poludeo?

Da bi odgovorili na ovo pitanje, zaključićemo sa jezivim odlomkom iz Ničeovih neobjavljenih beleški, u kojem on kao da predviđa sudbinu koja će ga zadesiti kasnije u životu.

Postoji lažna izreka: „Kako neko ko ne može spasiti sebe spašava druge?“ Pretpostavimo da imam ključ vaših lanaca, zašto bi vaša i moja brava trebale biti iste? Niče, KSA 10:4[4])

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

Advertisements

5 replies

  1. Ostavljam lajk ovako u pismenu formu…onako standardno nesto ne stima…ne funkcionise…probao sam vise puta…mozda je problem i kod mene…pozdrav.

Leave a Reply