Niče i Jung: Mit i doba heroja

Posted by

“To je sadašnjica … rezultat uništenja usmerenog mita. I tako sad stoji čovek bez mitova, večito gladan, ispod svih prošlosti, i kopajući i rijući traži korenje, pa makar ih morao iščeprkati iz najdaljih starina.” Fridrih Niče, Rođenje tragedije

Živimo u vremenu u kojem su nauka i tehnologija u znatnoj meri umanjile našu fizičku patnju. Ali da li se isto može reći i za psihološku patnju? Iako su produženi životni vekovi i iskorenjene mnoge bolesti, to nije promenilo našu egzistencijalnu situaciju. Baš kao i svaki drugi muškarac ili žena koji su hodali ovom zemljom, rodili smo se, umrećemo, sve i svi koga poznajemo pretvoriće se u prah, a ako ne budemo jedan od nekolicine izuzetnih, naša će zaostavština živeti najviše jednu generaciju. Bavljenje ovim činjenicama ne donosi radost. Ali ako se pozabavimo tim činjenicama i istovremeno osetimo da našem životu nedostaje smisao, tada ćemo trpeti i od akutne psihološke boli.

Ipak dok nauka i tehnologija mogu mnogo toga da ponude, ne postoje aplikacije, uređaji, jednačine ili farmaceutski lekovi koji bi mogli da nam ispune život smislom. Ovu ulogu tradicionalno igra mit. Zapad se, međutim, nalazi u teškom položaju u tom pogledu. Jer prema Fridrihu Ničeu i Karlu Jungu, pad hrišćanstva doveo je zapad do perioda bezumnosti u kome je ostao sve do danas. A ovaj nedostatak mita, bez obzira na napredak nauke i tehnologije, otežao nam je suočavanje sa egzistencijalnim teškoćama i povećao sklonost ka psihološkoj patnji.

 “Među takozvanim neurotičarima našeg doba ima dosta onih koji u ostalim vremenima ne bi bili neurotični – to jest, podeljeni unutar sebe. Da su živeli u nekom periodu. . . u kome je čovek još bio povezan mitom sa svetom predaka. . . bili bi pošteđeni ove podele u sebi.” (Karl Jung, Sećanja, snovi, razmišljanja)

Kako nam mit pomaže da nosimo na ramenima sopstvena egzistencijalna opterećenja i da ublažavamo psihološku patnju? Nisu li mitovi samo primitivni pokušaji da se objasni dejstvo prirodnog sveta ili izmišljene priče koje veličaju poreklo jedne kulture? Nismo li prevazišli potrebu za mitom usponom nauke? Prema Ničeu i Jungu nismo. Nauka i mit bave se različitim pitanjima. Naučna metoda bavi se uzrokom i posledicom i pomaže nam da razumemo delovanje prirodnog sveta. Mitovi, s druge strane, su narativi koji prenose načine ponašanja, obrasce  delovanja i načine doživljavanja sveta, koji promovišu zdrav psihološki razvoj i smislen život. Mit, drugim rečima, je otelotvorenje mudrost prošlih generacija, nudeći rešenja za zajedničke egzistencijalne dileme i pomažući ujedinjenju kulture pod zajedničkom vizijom.

Kada neko društvo izgubi svoj mit, članovi tog društva ne gube potrebu da pišu priče o svom životu. Umesto toga ta potreba je u velikoj meri sastavni deo našeg blagostanja da je to nešto što radimo sa mitom ili bez njega. Naglašavamo određene događaje iz prošlosti, negiramo druge, pa čak i izmišljamo određene elemente životne priče i to radimo da bismo shvatili ko smo i gde idemo. Ali kada su “horizonti društva zaokupljeni mitom” (Niče) proces stvaranja smislene životne priče i one koja promoviše psihološki razvoj uveliko je olakšan. Da bismo razumeli kako mit to postiže, potrebno je ispitati ulogu mitološkog simbola. Jer simboli mita su ti koji deluju po rečima Ničea kao “nezapaženi sveprisutni … čuvari pod čijom zaštitom mlada duša odrasta …”

Za razliku od znaka koji upućuje ili predstavlja poznati entitet, simbol po rečima jungijskog naučnika Edvarda Edingera “je slika ili prikaz koji ukazuje na nešto suštinski nepoznato, misteriju.” (Edvard Edinger, Ego i arhetip) Religije su najbogatiji izvor simbola. Bilo da je to krst Hrišćanstva, mandala Hinduizma ili darma točak kod Budizma, simbol deluje teleološkim putem, pozivajući nas ka ciljevima koje samo delimično razumemo.

“Uloga verskih simbola daje značenje životu čoveka. Pueblo Indijanci vjeruju da su sinovi oca Sunca, a ovo verovanje obdaruje njihov život perspektivom (i ciljem) koji prevazilazi njihovo ograničeno postojanje. Pruža im dovoljno prostora za razvoj ličnosti i omogućava im ispunjen život kompletnih osoba. Njihovo stanje je beskrajno zadovoljavajuće od onog čoveka iz naše sopstvene civilizacije koji zna da je on (i da će ostati) ništa drugo do nedovoljan čovek koji nema unutrašnji smisao svog života. ” (Karl Jung, Čovek i njegovi simboli)

Napuštanje mita je delom bila reakcija usmerena protiv simbola. Zašto bismo trebali verovati u nešto što objektivno posmatrano kroz objektiv prosvetljenog naučnog uma nema osnovu u stvarnosti? Ipak uloga simbola ne treba da nam pomogne da manipulišemo ili razumemo spoljni svet, već je njegova osnovna svrha da nam pomogne da se razvijamo psihološki i taj zadatak postiže se bez obzira na vrednost spoljne istine.

 “Posmatrano sa stanovišta realizma, simbol, naravno, nije spoljna istina, već je psihološki istinit, jer je to bio i most do svega najboljeg u čovečanstvu.” (Karl Jung, Simboli transformacije)

Nisu, međutim, svi mitovi podjednake vrednosti ili pogodni za sve faze ljudske istorije. Neki mitovi bolje odražavaju borbu muškaraca i žena u različitim epohama i pružaju bolji skup simbola koji će nam pomoći da se nosimo sa svojom egzistencijalnom dilemom. Niče nije bio naklonjen hrišćanskom mitu – hrišćanstvo je doživljavao kao mit koji negira život za razliku od njegovih tragičnijih mitova iz stare Grčke. Jung je bio manje kritičan prema hrišćanstvu. Hrišćanstvo je bilo jedan od mnoštva religijskih mitova za koje je smatrao da imaju veliku vrednost za pojedinca:

“Religijski mit je jedno od najvećih i najznačajnijih dostignuća čoveka, pruža mu sigurnost i unutrašnju snagu da ga ne sruši monstruoznost univerzuma.” (Karl Jung, Simboli transformacije)

Dok se Niče i Jung nisu razlikovali u pogledu na hrišćanstvo, nijedan od njih nije verovao da je zapadni hrišćanski mit moguć. U svojoj autobiografiji Jung se prisetio ključne tačke u svom životu kada mu je ovo postalo očigledno:

 “… u kom mitu živi čovek danas? Odgovor bi mogao biti u hrišćanskom mitu. “Da li živiš u njemu?” Pitao sam sebe. Da budem iskren, odgovor je bio ne. Za mene to nije ono po čemu živim. “Onda više nemamo mit?” “Ne, očigledno da nemamo više mit.” “Ali šta je onda tvoj mit – mit u kome živiš?” U tom trenutku, dijalog sa samim sobom je postao neugodan i prestao sam da razmišljam. Stigao sam do ćorsokaka. ” (Karl Jung, Sećanja, snovi, razmišljanja)

Uz ovaj gubitak mita, ono što nije izgubljeno je naša potreba za smislom i zato se Zapad nalazi u nesigurnom položaju. Jer bez mita koji pomaže da stvorimo smislenu životnu priču i ujedinimo kulturu u kojoj živimo, mnogi će se ljudi, prema Ničeu i Jungu prikovati za kolektivističke političke ideologije. Ove ideologije, koje obuhvataju sopstveni skup simbola i rituala, omogućavaju onima koji ih prate da osete kako doprinose nečem većem u odnosu na svoju samoću. Ipak obožavanje države, u bilo kom obliku, obožavanje je lažnog idola. Iako kolektivističke političke ideologije mogu da oslobode svoje sledbenike tereta njihove individualne egzistencije, to je neadekvatna zamena mitu. Jer, statizam ne promoviše zdrav razvoj ličnosti. Umesto moralnog obrazovanja koje nudi ono umanjuje vrednost pojedinca u korist kolektiva. Ali da stvar bude još gora, kao što istorija dobro pokazuje, obožavanje države ne proizvodi kulturno jedinstvo, već umesto toga rađa podele, sukobe i smrt:

 “Država je samo moderna pretenzija, štit, uverenje, koncept. U stvarnosti, drevni ratni bog drži žrtveni nož, jer se u ratu žrtvuju ovce … Dakle, umesto ljudskih predstavnika ili ličnog božanskog bića, sada imamo mračne bogove države … Stari bogovi dolaze ponovo u život u vreme kad ih je trebalo odavno ukloniti, a niko to ne može videti.” (Karl Jung, Ničeova Zaratustra)

Ako se složimo sa Ničeom i Jungom da su kolektivističke političke ideologije neadekvatna i destruktivna alternativa nedostatku mita, da li je jedina preostala opcija – spuštanje u pasivno stanje nihilizma? Niče i Jung bili su nepokolebljivi da je takav odgovor neprimeren i da će voditi samo do izgubljenog života. Jer iako smo možda primorani da prihvatimo besmisleno stanje u kojem smo se rodili, iz toga ne proizlazi da moramo pretrpeti besmisleno postojanje kao rezultat.

“Jačina volje meri se po tome koliko čovek može izdržati bez smisla stvari, koliko može izdržati u jednom svetu bez smisla: jer on sam organizuje jedan mali deo toga sveta. ” (Niče, Volja za moć)

Potreba da se organizuje naš mali deo značenja u inače beznačajnom svetu je razlog zbog čega se naše doba, pored toga što je to doba bez mita, može posmatrati i kao doba heroja. Heroj je taj koji pokazuje snagu volje na koju Niče aludira. Umesto da ga prevlada unutrašnji haos koji ne smeta onima koji su isključeni iz efektivnog mita, junak se suočava sa ovim haosom i otkriva sopstvena rešenja egzistencijalnih opterećenja našeg vremena. Nekolicina odvažnih koji se bave ovim izazovom vraćaju se u svet mita. U nastojanju da nametnu red u svom malom uglu sveta, oni su odabrali mitološki put koji je predstavljen kao borba sa zmajem.

“… samo onaj koji je rizikovao bitku sa zmajem osvaja blago, “blago koje je teško dostići”. Samo on ima istinsko pravo na samopouzdanje, jer se suočio sa mračnim delom sebe i samim tim je dobio sebe. Ovo iskustvo daje određenu veru i poverenje, pesnice sposobnosti Jastvu da izdrži, da je sve ono što ga je iznutra ugrožavalo, napravio sam. Stekao je pravo da veruje da će uspeti da prevaziđe sve buduće pretnje istim sredstvima. Došao je do unutrašnje sigurnosti koja ga čini sposobnim za samopouzdanje. ” (Karl Jung, Simbolični život)

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

2 comments

Leave a Reply