Samoća i samorealizacija: Zašto treba provoditi više vremena u samoći

“Nemojte umreti zbog nesreće druge osobe.”  Baltazar Gracijan

Iako su bezbrojni načini na koje sabotiramo sami sebe, ponekad naše probleme ne stvaramo mi sami, već ljudi koji nas okružuju.

„Jedna osoba bez radosti dovoljna je da stvori stalno obeshrabrenje i oblačno nebo čitavog doma i čudo je ako nema takve osobe. Sreća nije ni približno zarazna bolest.” Niče, Vesela nauka

Postoji emocionalna pasivnost koja postoji između ljudi i kao što Niče ističe, ova pasivnost je posebno jaka u pogledu negativnijih stanja uma. Ipak opasnosti od lošeg društvenog okruženja nisu ograničene samo na hvatanje manjeg dela anksioznosti, pesimizma ili ljutnje, jer društveno okruženje može da utiče na mnogo perverznije načine, a jedan od njih je i u pogledu stvaranja barijera za samoostvarenje. Razlog za to je jednostavan: ako svi oko nas žive ispod svog potencijala, ako su članovi porodice, prijatelji i vršnjaci pasivni, apatični, preterano anksiozni ili hronično zabrinuti, biće vrlo teško u prisustvu takvih ljudi da se savlada uverenje da možemo biti različiti. Iz tog razloga, presecanje lanaca nezdravog društvenog sveta može biti neophodan prvi korak ka rastavljanju unutrašnjih potencijala i ka većem samoostvarenju, ili u terminologiji Karla Junga, više individualizovanom muškarcu ili ženi:

“Ovde se neko može zapitati… šta je to tako poželjno u pogledu čovekove individualizacije. Ne samo da je poželjna, već je i apsolutno neophodna, jer kontaminacijom sa drugim ljudima, on upada u situacije i sprovodi akcije koje ga dovode u nesklad sa samim sobom. . . [i] deluje na način koji je suprotan njegovoj sopstvenoj prirodi. Prema tome, čovek ne može biti sam sa sobom niti prihvatiti odgovornost za sebe. Oseća da je u degradirajućem, neslobodnom, neetičnom stanju. Ali disharmonija sa samim sobom je upravo neurotično i nepodnošljivo stanje od koga se želi izbaviti, a izbavljenje iz ovog stanja doći će tek kad bude mogao da postupa onako kako smatra da je u skladu sa njegovim pravim ja.” Karl Jung, Eseji analitičke psihologije

Ponašati se u skladu sa istinskim jastvom već je samo po sebi zadatak za čitav život. Ipak ako to činite kada ste okruženi iskvarenim uticajima, ovo predstavlja herkulovski zadatak. Ako osećamo da nas u tom pogledu društveni svet blokira, šta možemo učiniti u vezi sa tim? Idealno rešenje je pronaći novi društveni svet koji je sastavljen od ljudi koji nas uzdižu i koji poseduju osobine koje želimo da gajimo. Provoditi više vremena u okruženju ljudi koji hodaju sopstvenim putem može biti sjajan način kao podsticaj da učinimo isto. Ali ponekad ovo idealno rešenje nije moguće. Jer sa toliko ljudi u stanju disharmonije u savremenom svetu, pronalaženje zdravog društvenog sveta u kome ćemo se kretati može se pokazati kao prilično težak zadatak.

Ako ne možemo da pronađemo bolje društveno okruženje u koje ćemo preći, druga mogućnost  je da minimiziramo vreme koje provodimo sa drugim ljudima i da više vremena provodimo sami. Ovo može izgledati kao recept za mentalnu bolest, jer se životna praznina međuljudskih odnosa obično posmatra kao siguran put ka mentalnom propadanju. Ipak povlačenje u samotnije postojanje, ako se konstruktivno koristi, odličan je način za podsticanje ličnog rasta i ispoljavanje smislenijeg života.

“Sposobnost da budete sami je dragocen resurs kada su potrebne promene mentalnog stava. Nakon većih izmena u okolnostima, možda će biti potrebno temeljno preispitivanje značenja i smisla postojanja. U kulturi u kojoj se za međuljudske odnose obično smatra da daje odgovor na svaki oblik nevolje, ponekad je teško ubediti dobronamerne pomagače da samoća može biti terapeutska, kao i emocionalna podrška.” Entoni Stor, Samoća

Samoća podstiče promenu, jer nas oslobađa potrebe i očekivanja drugih ljudi i na taj način omogućava introspekciju koja je neophodna da bismo bolje naučili ko smo. Ali samoća je takođe idealno stanje za upotrebu sopstvenih sposobnosti za maštovitost, jer nas mašta uvodi u svet mogućnosti i pokazuje nam šta bismo mogli postati.

„Pretpostavimo da postanem nezadovoljan svojim uobičajenim bitisanjem ili osetim da postoje područja iskustva ili samorazumevanja do kojih ne mogu doći. Jedan od načina njihovog istraživanja je uklanjanje sebe iz sadašnje okoline i posmatranje šta će nastati. To iskustvo ne isključuje opasnost. Svakom obliku nove organizacije ili integracije unutar uma mora prethoditi određeni stepen dezorganizacije. Niko ne može da kaže, sve dok to ne iskusi,  da li će ili neće ovo neophodno ometanje nekadašnjih obrazaca biti uspešno u  cilju zamene za nešto bolje.” Entoni Stor, Samoća

Jedan od načina na koji se možemo odlučiti za reorganizaciju obrazaca sopstvenog života je da se trajno odmaknemo od društvenih odnosa koji su definisali prošlost i usredsredimo energiju na negovanje zvanja i svrhe našeg života. Iako mnogi u modernom svetu vide međuljudske odnose kao primarni izvor životnog smisla, kultura se možda u tom pogledu previše zamahnula i tokom tog procesa zanemarila je još jedno važno središte oko kojeg se može izgraditi smislen život, ili kako Stor objašnjava:

„Manje sam uveren da su intimni lični odnosi jedini izvor zdravlja i sreće. U sadašnjoj klimi postoji opasnost da se ljubav idealizuje kao jedini put ka spasenju. Na pitanje Frojda šta predstavlja psihičko zdravlje, on je kao odgovor dao sposobnost ljubavi i rada. Prvo smo previše naglasili, a poslednjem smo posvetili premalo pažnje. . . ekskluzivna koncentracija na međuljudske odnose dovela je do nerazmišljanja o drugim načinima pronalaženja lične ispunjenosti…” Entoni Stor, Samoća

U svojoj knjizi Samoća, Stor detaljno opisuje živote mnogih poznatih pojedinaca koji su išli ovim putem i orijentisali život oko središta rada i koji su u tom procesu stvorili smislene živote. Pisci poput Beatriks Poter i Antona Čehova odrastali su u užasnim društvenim uslovima, ali pre nego da su zapali u apsolutnu jamu očaja, otkrili su smisao svojim radom i naučili da kreativnost i unutrašnji poredak koji podstiču mogu biti efikasan protivotrov za spoljašnji poremećaj bolesnog društvenog sveta. Ipak, kako Stor ističe, postoji i bezbroj pojedinaca koji ne trpe posebno oštro društveno okruženje, ali koji i dalje odlučuju da svoje interese i svoj rad učine primarnim središtem smisla u svom životu. Karl Jung i Sigmund Frojd, dva čoveka koja su svoj život posvetila proučavanju faktora koji promovišu rast čoveka, dve su osobe koje su odabrale upravo taj put.

„Sigurno je neverovatno da su, kada su došli do toga da napišu svoje autobiografije, dva najoriginalnija analitičara 20. veka jedva davala bilo kakav prostor svojim ženama i porodicama, ili bilo čemu izuzev razvoja njihovih ideja. I Frojdova autobiografska studija i Jungova sećanja, snovi, razmišljanja izuzetno su neinformativni o odnosima njihovih autora sa drugim ljudima. Možemo pozdraviti njihovu diskreciju i saosećati sa njihovom željom za privatnošću; ali možemo i sa pravom zaključiti da njihovi sopstveni izveštaji o sebi pokazuju gde je njihovo srce usredsređeno.” Entoni Stor, Samoća

Ako odlučimo da krenemo ovim putem i iskoristimo povlačenje u samoću da bismo preusmerili svoj život oko središta zvanja, ovaj proces takođe može biti sredstvo za ispunjeniji društveni život. Jer ako pronađemo svojstven način nagrađivanja rada i trošimo potrebno vreme da postanemo dobri u onome što radimo, postaćemo sigurniji u sebe i manje ćemo morati da vrednujemo druge. Drugim rečima, postaćemo muškarac ili žena višeg funkcionisanja, a u društvenom svetu, bar što se tiče mentalnog zdravlja, to privlači slično. Što se više krećemo u pravcu samospoznaje, to ćemo više gravitirati drugima koji čine isto. Dalje, kako postajemo sve samopouzdaniji i manje zahtevni prema drugim ljudima, kao što se to dešava kod onih koji pronalaze smisao svojim radom, postojeći odnosi mogu se takođe poboljšati kao direktan rezultat toga, ili kao što Stor objašnjava:

“Očekivanje da zadovoljenje potrebe za intimnim odnosima treba, u idealnom slučaju, da pruži sreću i da, ako se to ne dogodi, mora da postoji nešto pogrešno u tim odnosima, izgleda preterano. . . Možda je idealizacija međuljudskih odnosa na Zapadu uzrokovala da brak, navodno najintimnija veza, bude tako nestabilna. Kada na brak ne bismo gledali kao na glavni izvor sreće, manje brakova završilo bi u suzama.” Entoni Stor, Samoća

Ovo povlačenje u samoću samo je jedna od nekoliko tehnika koje smo istražili tokom prethodnih nekoliko tekstova koji se mogu koristiti za promociju mentalnog zdravlja i za poboljšanje života. Mnogi ljudi nakon što čuju za takve stvari, mogu doživeti trenutan osećaj optimizma i trunku ohrabrenja, ali se onda brzo vraćaju radeći ono što je uvek bilo rađeno. Nema promena i život se odvija kao pre. Pokušaćemo da se suprotstavimo toj pasivnosti, pružićemo način da poboljšamo život, a koji nas može podstaći da budemo hrabriji u svojim izborima i u svojim postupcima. Jer mnogi od nas greše kada previde činjenicu da ponekad promena ne predstavlja najteže opasnosti, već izbor da ostanemo isti.

“Zašto ljudi stalno ponavljaju isto samodestruktivno ponašanje?” pisao je Aleksandar Loven. “Da bi odgovorio na [ovo] pitanje, uporedio bih karakter . . . sa ljuskom. Izlazak iz karaktera je poput rođenja ili tačnije ponovnog rađanja. Za svesnog pojedinca ovo je vrlo zastrašujuć i naizgled opasan potez. Pucanje ljuske ekvivalentno je sukobu sa smrću. Čini se da život u ljusci garantuje opstanak, čak i ako predstavlja ozbiljno ograničenje za nečiji život. Boravak u ljusci i patnja čine se sigurnijim od rizikovanja smrti za slobodu i radost. Ovo nije svesno osmišljen stav.” Aleksandar Loven, Govor tela

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

2 replies

Leave a Reply to psihocose Cancel reply