Ubrzana promena ličnosti i psihološki preobražaj

Treba da želiš da izgoriš u svom rođenom plamenu: kako bi da ponovo postaneš, dok se nisi prvo pretvorio u pepeo! Niče, Tako je govorio Zaratustra

Kako da preoblikujemo sopstveni karakter? Možemo li postati neko drugi kao da smo se ponovo rodili? Većina modela ljudskog razvoja postavlja tesne granice oko sposobnosti za samousmerene promene. Jer mi smo konzervativna stvorenja. Žudimo za redom i dubokom potrebom za stabilnim osećajem unutar sebe. Promena se, u skladu sa ovim modelima, najbolje odvija postupno. Moramo se fokusirati na svakodnevnom preuzimanju malih koraka u pravcu osobe koja želimo postati. Moramo menjati loše navike, negovati i stvarati dobre i vremenom će se te male promene umnožavati kako bi se stvorili impresivni rezultati.

Ovaj pristup ka samopromeni sadrži puno zasluga i trebalo bi da bude pristup koji većina ljudi koristi u sopstvenoj težnji ka ličnom rastu. Ipak to nije jedini način na koji se menjamo, niti je to adekvatno za sve situacije. Iako smo konzervativna bića, takođe smo i smrtna bića sa ograničenim vremenom i ograničenom sposobnošću da podnosimo patnju. Spora i stalna promena dobro funkcioniše ako imamo čvrste temelje na kojima treba da gradimo, ali ako se preduboko spustimo u sopstveni lični pakao ili ako je život postao toliko disfunkcionalan da svaki mali korak ka napred brzo poništava sve što je pogrešno u životu, onda nas takav postupni pristup možda neće spasiti. Ponekad život zahteva radikalnu promenu, ne samo promenu jedne ili dve navike, već promenu od tolikog značaja da dovodi do onoga što je poznato kao psihološki preporod. Srećom, ova vrsta promene je moguća i dešava se u životima većeg broja ljudi nego što se to često misli, ili kako objašnjava psiholog Majkl Mahoni:

“Događaju se brzi preporodi ličnosti… (takva promena) uključuje trajne promene u osećaju ljudi za sebe i percepciju sveta. Fenomen kvantne promene ili brzog preporoda zaslužuje stalnu teorijsku i istraživačku pažnju. Čini se da se dešava češće nego što su to psiholozi pretpostavljali. Štaviše, mudro je da priznamo implikacije takvih preporoda na ideje o ljudskim mogućnostima.” Majkl Mahoni, Konstruktivna psihoterapija

Ali u kojoj se meri ova vrsta promena može samoinicirati? Iako postoji puno misterije oko ovog procesa, ideja ubrzanog preporoda ličnosti ili psihološkog preporoda odavno je probudila radoznalost čovečanstva. Moderna psihologija ovoj temi možda neće dati fokus koji zaslužuje, ali postoje neki tragovi u pogledu mehanike ovog procesa koje možemo posmatrati u pogledu moguće pomoći kako bi otključali zagonetku vlastitog preporoda.

Vilijam Džejms je psiholog koji je proveo dosta vremena proučavajući ovaj fenomen. Mnogo toga što je naučio detaljno je opisao u svojoj knjizi Raznolikosti religijskog iskustva i upravo iz ovog dela možemo naći prvi trag onoga što vodi ka psihološkom preporodu. Prema Džejmsu, postoji određeni tip osobe najosjetljiviji na ubrzani preporod ličnosti i to je tip osobe kome je ona najviše i potrebna. Ubrzani preobražaji ličnosti ne događaju se često kod onih zadovoljnih životom, već će se to verovatnije dogoditi onima koji su stigli do najmračnijih jama očaja. Akutna patnja, produženo stanje depresije, pogubna zavisnost ili krajnje razočarenje životom plodno su tlo iz kojeg se manifestuje psihološki preporod.

Mnogi su, međutim, oni koji se spuštaju u živi pakao, ali relativno malo je onih koji dožive preobražaj sebe koji vodi ka ponovnoj afirmaciji života. Šta razlikuje one koji ostaju zatvoreni u svojoj nesreći od onih koji se iste oslobode? Okrećući se mitu, tom najstarijem izvoru čovekove psihologije, mogu se uočiti dalji tragovi ovog procesa. Ponovno rođenje jedna je od najčešćih tema mitologije. Bezbroj je priča u kojima se heroju ili heroini postavlja veliki izazov koji treba da se prevaziđe i tokom tog procesa doživljava se radikalna transformacija karaktera. Ono što je mnogima od ovih priča zajedničko je element žrtvovanja. Ponovo rođenje je dodeljeno samo muškarcu ili ženi koji prvi zadovolje bogove. Ali nije nam potreban bog da bismo shvatili potrebu žrtvovanja, jer postoji psihološko objašnjenje zašto žrtvovanje može dovesti do radikalne promene ličnosti.

“Žrtvovanje uvek znači odricanje od dragocenog dela sebe i time osoba koja se žrtvuje izbegava proždiranje.” Karl Jung, Psihološki tipovi

Žrtvovanje je težak, ali neophodan korak napuštanja aspekta našeg ja kako bismo otvorili put za nastanak novog. Žrtva je kritična u procesu ponovnog rođenja iz prostog razloga što je često ono što nas drži zatvorenim u sopstvenim problemima nesposobnost da prepoznamo da se načini života koji su nam služili u prošlosti mogu preobraziti od promotera dobrobiti do akutnog uzroka patnje. Žrtva može imati bezbroj oblika i može biti jednostavna poput okončanja veze, odustajanja od besmislenog posla ili prekida zavisne navike. Žrtva nikada nije laka, ako se radi o vrsti žrtve koja može dovesti do ponovnog psihološkog rođenja. Muškarcu ili ženi koji nikada ne rizikuju raskid sa prošlošću predodređeno je da propadaju usled stagnacije svojih dotrajalih načina bitisanja.

“…umiranje jednog stava ili potrebe može biti druga strana rađanja nečeg novog (što je zakon rasta u prirodi koji uopšte nije ograničen na ljudska bića). Čovek može da odabere ubistvo neurotične strategije, zavisnosti i tada otkrije da može da živi kao slobodnije ja… “Umiranje” dela sopstvenog ja često prati pojačana svest o sebi, pojačan osećaj mogućnosti.” Rolo Mej, Čovekova potraga za samim sobom

Ponekad će već sam čin žrtve biti dovoljan da izleči ono što nas muči. Oslobođeni lanaca sopstvene prošlosti, možemo gledati svet novim parom očiju i krenuti napred sa novim osećajem svrhe i energije:

“…bolna žrtva može se rizikovati silnim naporom volje “, pisao je Jung. „Ako uspe…žrtva donosi blagoslovljeni plod i u jednoj tački dolazi praktično do stanja izlečenosti.” Karl Jung, Dva eseja o analitičkoj psihologiji

Neće svi, međutim, otkriti da sama žrtva vodi ka sopstvenom izlečenju. U većini slučajeva žrtvovanje će u početku imati suprotan efekat. Umesto da izlečimo ono što nas muči i rađamo novi i bolji životni poredak, žrtvovanje će dovoditi do nereda. Jer, žrtvovanjem starog načina bitisanja, verovatno ćemo otkriti da nemamo čine da ispunimo prazninu. Žrtva će nas baciti u carstvo poslovnog haosa i ovde vreba opasnost. S jedne strane, u složenim sistemima, kao što je život čoveka, haos rađa nove forme reda ili kako Mahoni kaže:

“…sistemska dezorganizacija čini se važnim posrednikom reorganizaciji.” Majkl Mahoni, Procesi ljudske promene

Ali sa druge strane, uvek postoji rizik da će nas haos preplaviti i pre nego što dovede do novog i boljeg životnog poretka, spuštanje u haos će dovesti do psihološkog sloma.

Neki psiholozi sugerišu da se samo u krajnjem rezultatu razlikuje psihološko ponovno rođenje od psihološkog sloma. Faze koje dovode do sloma, drugim rečima, često su ogledalo onih koje proizvode ponovno rođenje. Ili, kako objašnjava Jung, gubitak ravnoteže koju žrtva može proizvesti:

“…je u principu slična psihotičnom poremećaju; to jest, razlikuje se od početne faze mentalne bolesti samo po tome što na kraju vodi ka većem zdravlju, dok poslednje dovodi do još većeg uništenja.” Karl Jung, Dva eseja o analitičkoj psihologiji

U smanjenju rizika od sloma ključan je aktivni pristup. Kao i heroji mita i mi moramo sebe smatrati istraživačima haosa, a ne pasivnim posmatračima koje samo pritiskaju i povlače sile izvan naše kontrole. Cilj u ovoj fazi je eksperimentisanje sa novim načinima uređenja života u pokušaju da se popuni praznina koju ostavlja žrtva. Iako su novi oblici reda presudni za izlazak iz carstva haosa, eksperimenti sa novinama su stresni i često praćeni intenzivnim stanjima straha i anksioznosti. Ako ipak možemo prepoznati da je ovo prirodni deo procesa i nije odraz bilo čega pogrešnog unutar nas, možda će nam biti lakše da pokušavamo da idemo unapred uprkos nemirima koji nas okružuju, ili kako Mahoni objašnjava:

“…epizode ​​snažne emocionalne uznemirenosti i poremećaja često odražavaju prirodne (i, da, čak i zdrave) izraze pojedinih borbi za reorganizaciju. Takve borbe, naravno, nisu uvek uspešne, ali na njih se može gledati sa znatno manje straha i nestrpljenja ako se tumače kao aktivnosti otvorenog, razvijajućeg sistema u potrazi za „opsežnijom ravnotežom“ sa svetom.” Majkl Mahoni, Procesi ljudske promene

Jedan set veština koje mogu napraviti razliku između toga da li smo izašli iz carstva haosa kao dvostruko rođeni ili nas haos vraća na stare, ili možda još gore načine bića, su balansiranje i opuštanje. Praksa poput meditacije, fizičke aktivnosti, vežbi disanja i drugih tehnika ove prirode mogu biti od presudne važnosti u našim pokušajima da uskladimo haos u koji smo zapali:

“Kada nova iskustva destabilizuju nečiji sistem, “piše Mahoni”, dragoceno je posedovati veštine ponovne stabilizacije i povratka osećaju sigurnosti i bezbednosti. Što češće vežbamo i usavršavamo takve vežbe, to se kompetentnije osećamo pri rizičnim izletima do ivica nepoznatih iskustava.” Majkl Mahoni, Konstruktivna psihoterapija

Na kraju je, ipak, dobrovoljno spuštanje u carstvo haosa rizično čak i ako smo naoružani alatima koji će olakšavati navigaciju ovim carstvom. Pa, sa saznanjem da je moguća radikalna promena ličnosti i da žrtva može da proizvede ponovno psihološko rođenje, da li ćemo skočiti ili ćemo se umesto toga držati manje rizičnog pristupa postupnog načina promene? Ovo je pitanje sa kojim se svako od nas mora suočiti. Ali ako smo već zarobljeni u sopstvenom ličnom paklu, pitanje koje bi moglo biti prikladnije je da li je odricanje od žrtve možda veći rizik? Jer u carstvo haosa ne ulazi se samo dobrovoljnom žrtvom. Tipičnije je nehotično spuštanje u ove dubine. Ako istrajemo u svojim nefunkcionalnim načinima, ako ostanemo u Jungovim rečima „nepokretan stub prošlosti“ tada bi na kraju krhki poredak života mogao ustupiti mesto haosu bez obzira svidelo nam se to ili ne. Žrtvovanje starih načina biće neizbežno, ali, nevoljna žrtva je, prema Jungu, “neusmerena katastrofa”; veća je verovatnoća da će to rezultirati psihološkim slomom nego psihološkim preporodom. Stoga, ako osećamo da se naš život kreće u ovom pravcu, ako već nastaju haos i nered, možda ćemo želeti da preuzmemo kontrolu nad ovim procesom i dobrovoljno se žrtvujemo što nas može spasiti od još strašnijeg ishoda:

“Niko ne treba da poriče opasnost od spuštanja, ipak to može biti riskantno. Ne treba niko da rizikuje, ali sigurno je da će neko to i učiniti. I neka oni koji idu niz zalazak sunca to rade otvorenih očiju, jer je to žrtva koja zgražava čak i bogove. Ipak, svaki silazak prati uspon; oblici koji nestaju iznova se oblikuju, a istina na kraju važi samo ako trpi promene i svedoči novim slikama, novim jezicima, kao novo vino koje se sipa u nove boce.” Karl Jung, Simboli preobražaja

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

Advertisements

Leave a Reply