Kako prestati sa kukavičlukom

U doba anksioznosti i žrtve, hrabrost je osobina koja mnogima od nas nedostaje. Jer, ko ne bi mogao da napiše poduži spisak stvari koje bismo radili da smo samo malo hrabriji? Koliko često smo bili razočarani podlegnuvši svojim strahovima, a ne preduzimajući konkretne akcije kako bi mogli da stvorimo bolji život? Ali za one od nas koji se nalaze u takvom položaju budućnost ne mora da bude odraz prošlosti, jer je hrabrost veština koja se može negovati, a iznad svega ova veština nastaje iz načina na koji se odnosimo prema svojim emocijama. Ponašati se hrabro zahteva da prestanemo da posmatramo neprijatne emocije kao prepreke akciji i da umesto toga naučimo da nastavimo život čak i u prisustvu straha, anksioznosti, krivice ili stida. U ovom tekstu istražićemo neke alate i tehnike koje mogu pomoći da formiramo ovu vrstu odnosa unutar nas samih prema toj emocionalnoj strani sveta.

Za početak moramo navesti ulogu koju emocije igraju u ljudskom životu i moramo razlikovati adaptivne i neprilagođene emocije. Jer, u ovom okviru razumevanja, postaće jasno zašto tipični načini na koje se ljudi odnose prema potresnim emocijama podstiču kukavičluk i zašto je potrebna alternativa.

“Emocije služe kao kritične uloge u usmeravanju pažnje, oblikovanju percepcije, organizaciji pamćenja i motivisanju aktivnog bavljenja učenjem koje život nemilosrdno od nas i zahteva.” Majkl Mahoni, Konstruktivna psihoterapija

Postojao je uporan trend u istoriji ideja, koji se protezao sve do Platona, a koji je karakterisao emocije kao nepristojne i animalističke elemente ljudskog života. Naše emocije, prema ovoj perspektivi, narušavaju spokojstvo i ometaju sposobnost da racionalno razmišljamo. Ipak ovo gledište je jednostrano i zanemaruje potencijalnu ulogu emocija. Jer emocije, ako pravilno funkcionišu, pomažu da se prilagodimo svom okruženju; one pružaju informacije o dobru i zlu života i usmeravaju pažnju brzinom koja često nadilazi brzinu kognitivnog uma. Iako nam sve emocije mogu pružiti informacije, često su najuznemiravajuće emocije prepune najvažnijih informacija. Strah može usmeriti na pretnju, anksioznost može upozoriti na činjenicu da u životu idemo pogrešnim putem, dok krivica i sramota mogu signalizirati da ponašanje nije u skladu sa našim moralnim kompasom. Ili kako Les Grinberg objašnjava u knjizi Emotion-Focused Therapy:

“Normalna funkcija emocije je brza obrada složenih situacionih informacija, kako bi se osobi pružila povratna informacija o njenoj reakciji i pripremila je za efikasnu akciju.” Les Grinberg

Naše emocije, drugim rečima, ključne su ne samo za sposobnost opstanka, već i za unapređenje života. Ipak ono gde se većina bori je nesposobnost da se nosimo sa onim što nazivamo neprilagođenim emocijama. Jer ponekad emocije mogu preuzeti život u svoje ruke i umesto da signaliziraju adaptivne načine interakcije sa okruženjem, obmanjuju nas i nameću da se ponašamo na način koji će umanjiti blagostanje. Ove neprilagođene emocije, kako objašnjava Grinberg:

“…više ne pomažu osobi da se konstruktivno nosi sa situacijama koje ih izazivaju; umesto toga, one se mešaju u efikasno funkcionisanje. Ovi odgovori na emocije uglavnom uključuju prenaglašene odgovore, na osnovu prethodnih, često traumatičnih iskustava.” Les Grinberg

Maladaptivne emocije su mali đavoli koji skreću život sa željene putanje. To su emocije koje stvaraju fobije, anksiozne poremećaje, probleme sa ljutnjom, depresijom i iskrivljene nivoe krivice i stida. Većina ljudi pokušava da se izbori sa takvim uznemiravajućim emocijama na jedan od dva načina: rasuđivanjem ili potiskivanjem. Obe metode, međutim, nisu dobre za negovanje i podsticanje hrabrosti, jer tretiraju uznemiravajuće emocije kao stanja koja moraju biti prevaziđena pre nego što se preduzme akcija i istraže mogućnosti života. Ali ono što još više pogoršava sve ovo je što oba pristupa imaju tendenciju da ne budu uspešna u ostvarenju predviđene svrhe – oslobođenja od maladaptivne emocije.

Često pribegavamo obrazlaganju emocija kada postanemo svesni činjenice da neprilagođene emocije nisu u skladu sa stvarnošću trenutne situacije. U takvim trenucima može se činiti kao razumna stvar da pokušamo i osporimo emocije u nadi da kognitivni um može vršiti kontrolu nad njima i osloboditi nas da neometano napredujemo uprkos njihovom prisustvu. Ali emocije se retko mogu kontrolisati čistim aktima volje, niti su podložne samo moći misli. U stvari, intenzivna emocija verovatno nadmašuje sposobnost jasnog razmišljanja, pre nego što će jasna misao nadjačati intenzivnu emociju, ili kako je to čuveni Aleksandar Poup napisao:

“Vladajuća strast, šta god ona bila, ipak osvaja razum.” Aleksandar Poup

Kako nas same misli retko oslobađaju od anksioznog poremećaja, fobije ili drugih oblika neprilagođenih emocija, mnogi se odriču ovog pristupa i umesto toga se zarad olakšanja okreću emocionalnom potiskivanju. Ako svojim mislima ne možemo pobediti ta emocionalna stanja, možda ih možemo izbaciti iz svesti. Potiskivanje može ponekad funkcionisati, ali po cenu koju treba platiti, kao što psiholog Aleksandar Loven objašnjava u svojoj knjizi Strah od života:

“…potiskivanjem emocija ne znači da one nestaju; samo ih guramo dublje u nesvesno. Ovom akcijom mi internalizujemo problem.” Aleksandar Loven, Strah od života

Internalizacijom emocionalnih stanja samo uklanjamo njihove efekte. Umesto da se ljutimo, možemo razviti hroničnu mišićnu napetost ili migrene. Umesto da osećamo anksioznost, možemo razviti telesne simptome, poput problema sa varenjem ili nesanicu. Ipak dalji problem potiskivanja je stvaranje novih prepreka za hrabre akcije. Možda više ne osećamo emociju, ali psihosomatska bolest koju smo stvorili u tom procesu često postaje nov izgovor za ostanak u stagnaciji. Umesto da kažemo sebi da moramo prevazići strah ili anksioznost pre nego što preduzmemo hrabre mere, sada kažemo sebi da moramo isceliti ono što muči telo.

Ali ako se rezonovanje sa maladaptivnim emocijama pokaže neefikasnim i ako potiskivanje samo iskrivljuje i skriva problem, šta je alternativa? Kako se možemo odnositi prema uznemiravajućim emocijama na način koji promoviše negovanje hrabrosti? Jedna od tehnika koja nam može pomoći u tom pogledu je emocionalno označavanje. Emocionalno označavanje podrazumeva uočavanje prisustva neke emocije i umesto da se svađamo sa njom ili je pokušavamo potisnuti, prihvatamo je i interno je označavamo. U sebi kažemo: „osećam anksioznost“, „doživljavam strah“ ili „besna/an sam“. Ovo može izgledati kao trivijalni čin, ali kako Grinberg objašnjava:

„Sve veći broj istraživanja otkrio je da označavanje emocije (tj. prenošenje osećanja u reči) pomaže da se reguliše i smanji njihov uticaj. Tako, kada neko vidi ljutito lice i doda mu reč ljuto, smanjuje se odgovor amigdale. Koristi od uticaja etiketiranja tj. označavanja tako nadilaze sve stvarne uvide stečene saznanjem šta čovek oseća, jer sam čin etiketiranja zapravo smanjuje uzbuđenje.” Les Grinberg

Nakon označavanja emocije, bićemo u boljoj poziciji da procenimo šta nam ta emocija signalizira da radimo. Ako je emocija prihvatljiva i usmerava nas u jasnom pravcu, tada ćemo imati malo razloga da ne poštujemo ono što nam govori – ipak stvari nisu tako jednostavne kod neprilagođenih emocija. Za razliku od adaptivne emocije, sa neprilagođenom emocijom najbolje je boriti se ne radeći ono što nam se čini da nam govori, što je obično neki oblik izbegavanja – već suprotno. Moramo nastojati da proširujemo život prilikom suočavanja sa neprilagođenim emocijama, jer ograničavanjem života samo se preobražavaju fantomske pretnje koje rađaju ova stanja nevolje. Ovde leži sjajna prilika za one koji su pogođeni neprilagođenim emocijama – njihovo prisustvo stvara idealnu situaciju za negovanje hrabrosti. Jer, hrabrost je, u osnovi suština, da preduzmemo akciju čak i kad oluje sumnje besne i time, što više život pogađaju neprilagođeni osećaji, imaćemo i više mogućnosti da praktikujemo postupanje na ovaj način.

Da bi iskoristili svoje neprilagođene emocije, treba da napravimo spisak malih delotvornih koraka koji nas postepeno izlažu situacijama kojih se bojimo. Svaki korak treba da nas vodi dalje od zone komfora, jer ako se možemo obavezati da ćemo činiti bar po jedan korak svaki dan, pretvorili bi svoje neprilagođene emocije iz inhibitora blagostanja u promotere jačeg Jastva. Kada se uznemirivajuća emocija pokrene ovom vežbom, moramo je samo označiti, prihvatiti i zatim krenuti napred, bez obzira na to koliko se nelagodno osećamo. Ako smo dosledni sopstvenoj praksi, verovatno ćemo primetiti da neprilagođene emocije nastaju smanjenom učestalošću. Ali čak i ako one i dalje budu deo života, ova vežba će nas naučiti da problematične emocije ne moraju da budu lanci koji nas ograničavaju i da se može preduzeti akcija i uprkos njihovom prisustvu. Naučićemo, drugim rečima, umetnost delovanja hrabrosti.

“Hrabrost je otpor strahu, ovladavanje strahom, a ne odsustvo straha.” Mark Tven

Ali da bismo postali pravi majstor u savladavanju sopstvenih strahova i jedni od retkih koji mogu iskreno reći da je hrabrost odlika koja nas definiše, moramo biti spremni povremeno eksperimentirati sa hrabrim koracima, a ne samo sa malim – kao što su to ponekad skokovi koje život zahteva. Da bismo dali sebi najbolju šansu da postanemo sposobni za takve podvige možda će nam biti korisno da u svoj arsenal dodamo neke alate i tehnike koji iskorišćavaju snagu veze telo-um. Jer način na koji držimo svoje telo, način na koji ga prenosimo kroz svet i način na koji ga snabdevamo u velikoj meri utiče na ono za šta se osećamo sposobnim da postignemo. Naše telo, drugim rečima, toliko je prisno povezano sa stanjem uma da ovladavanje sveta u sebi mora odati počast somatskoj strani našeg postojanja, kao što je Karl Jung napisao:

“Enigmatična celina živog organizma ima za posledicu činjenicu da telesne osobine nisu samo fizičke, niti su mentalne osobine samo psihičke. Kontinuitet prirode ne zna ništa o onim antitetičkim razlikama koje je ljudski intelekt prisiljen da postavi kao pomagalo razumevanju.” Karl Jung, Psihološki tipovi

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

Advertisements

Leave a Reply