Braća Karamazovi

Posted by

Kada sam pre par meseci pročitala Braću Karamazove malo je reći da sam bila oduševljena, čak ne mogu pronaći prave reči koje bi opisale moja osećanja kada sam pročitala poslednju stranicu. Zaista veliki čovek, pronicljiv poznavalac ljudi i uopšte ljudskog duha, Dostojevski je u to delo prelio celokupno svoje znanje, iskustvo, poglede, filozofsku misao, lepotu i patnje života. Ipak, na mene je najveći utisak ostavio jedan dijalog. Kada sam isti pročitala zamislila sam se koliko smo se mi kao ljudi, koliko se čovečanstvo promenilo od te davne 1880. godine kada je knjiga objavljena. Imala sam potrebu da to podelim sa vama, pa procenite sami.

Da bi se svet na nov način preuredio, potrebno je da se ljudi sami duševno okrenu na drugi put. Dokle god ti zaista ne postaneš svakome brat, bratstvo neće nastupiti. Nikad ljudi na osnovu nauke i koristi neće pravično podeliti među sobom i svoja prava. Neprestano će svakom biti malo, i neprestano će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog. Vi pitate kad će se to zbiti? To će se zbiti, ali će se pre toga morati završiti period ljudske usamljenosti.” “Kakve to usamljenosti?“ – pitam ja njega. „Pa eto, takve kakva danas svuda vlada, naročito u našem veku, ali se sva još nije završila, i još joj nije došao kraj. Svaki vam danas teži da izdvoji svoju ličnost još većma; hoće da u samom sebi iskusi punoću života; međutim, iz svih njegovih napora izlazi, mesto punoće života, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno opredele svoje biće, oni padaju u potpunu usamljenost. Svi su se u naše vreme podelili na jedinke, svaki se povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima skriva, i svršava time da se sam odbija od ljudi i ljude od sebe odbija. Usamljen kupi bogatstvo i misli: koliko li sam ja sad moćan i koliko sam osiguran, a ne zna bezumnik: da što više kupi, tim više tone u samoubilačku nemoć. Jer je navikao uzdati se u sebe samog i kao jedinka se odelio od celine; navikao je svoju dušu da ne veruje u ljudsku pomoć, u ljude i u čovečanstvo, i samo strepi da će mu propasti novac i prava koja je stekao. Um čovečji sad svuda podrugljivo počinje da ne shvata da se istinsko obezbeđenje ne sastoji u ličnosti, izdvajanju njenih napora, nego u ljudskoj opštoj zajednici. Ali će neizostavno doći kraj i toj strašnoj usamljenosti, i razumeće svi najednom kako su se neprirodno odvojili jedan od drugoga. Takav će tada doći duh vremena, i ljudi će se čuditi što su tako dugo ostajali u tami i svetlost nisu videli. Tada će se pojaviti i znak Sina čovečjeg na nebu… Ali dotle treba ipak zastavu čuvati, i s vremena na vreme čovek mora, makar i pojedinačno, pokazivati primer i izvoditi dušu iz usamljenosti na veliko delo bratskog opštenja, pa makar i u vidu jurodivog. Samo da ne umre velika misao.

Eto, u tako plamenim i oduševljenim razgovorima prolazile su naše večeri, jedna za drugom.  

Fjodor Mihailovič Dostojevski, Braća Karamazovi

Zapitala sam se zašto mi je od toliko neverovatnih i dubokih dijaloga i odlomaka iz knjige tako očigledno upadljiv bio baš ovaj? Možda zato što stalno slušam kako su ljudi danas usmereni samo na sebe, kako se svi povlače u svoja četiri zida, kako nema saosećanja, kako nema empatije, kako vlada surovi kapitalizam, kako su svi grubi, sebični i samoživi…. A onda pročitam ovo i nekako se pitam koliko se i da li se čovečanstvo menja? Da li su to milimetarski pomaci, još uvek oku neuhvatljivi i nevidljivi ili je jednostavno ljudska priroda takva da će se iznova i iznova ti ciklusi ponavljati – možda u malo drugačijem svetlu, ali suštinski identični. Šta vi mislite?

P.S. U slučaju da tražite neko zanimljivo štivo za čitanje od srca preporučujem , što se da videti iz priloženog teksta, da pročitate Braću Karamazove.

 

Autor: Psiho ćoše

6 comments

  1. Slazem se da su ljudi sve vise otudjeniji od svoju pravu prirodnu narav koju nasledjujemo iskonski…za to su krive socijalne mreze i visoka tehnologija na tach. Medjutim ima nade optimista sam sve je to u nekoj fazi maksimuma i ljudi su prezasiceni od sarene lazi i okrecu se sve vise covek prema coveka. Pozdrav.

  2. Nadam se da si u pravu. Ipak, malo je obeshrabrujuće kada pročitaš ovako nešto pisano pre 140 godina… Zapitala sam se da li je tehnologija toliko ‘kriva’ kada je reč o međuljudskim odnosima- po mom mišljenju čini mi se da je samo pripomogla da ljudi još udobnije izbegavaju jedni druge…Volela bih da budem svedok promene 😉 Veeeliki pozdrav🤗

  3. Mislim da tehnologija nema baš nikakve veze sa tim.
    To je deo ljudske prirode u ovo doba, a 1880 i 2020 svrstavam u isto doba razvoja svesti.
    Rzvili smo nauku i tehnologiju otada, svest ne.

    E, sad, ako pronađeš sličan antički citat ili neki još starirji ona gubim svaku nadu…

Leave a Reply to sfyontull Cancel reply