Seren Kjerkegor i vrednost očaja

Posted by

“To što je neko u očaju nije retkost; ne, retko je, vrlo je retko da neko … nije u očaju.”

Seren Kjerkegor, Bolest na smrt

Da li je moguće verovati da vodimo dobar život, a da se zapravo nalazimo u kritičnom stanju očaja? Može li konformnost i težnja za socijalnim statusom biti strategija koja se koristi za sakrivanje ovog očaja, ne samo od drugih, već i od nas samih? A šta je efikasan protivotrov očaju koji muči toliko ljudi u savremenom društvu? U ovom tekstu, na osnovu uvida filozofa iz XIX veka Serena Kjerkegora, samoproglašenog „lekara duše“, istražićemo ova pitanja.

“Uobičajeno i potpuno lažno gledište je ono koje pretpostavlja da nije očajan svako ko ne misli ili ne oseća ili da je u očaju samo onaj koji to kaže.”

Seren Kjerkegor, Bolest na smrt

Očaj je definisan kao odsustvo nade, ipak prema Kjerkegoru sveobuhvatnija definicija očaja je da je to razvojni neuspeh sopstva. Pojedinac je u očaju kada se ne kreće u pravcu osobe kakva bi potencijalno mogla biti ili prema Kjerkegorovim rečima: „… koji nije voljan da bude ono što zaista jeste“. Filozof Stiven Evans u svojoj knjizi o Kjerkegoru proširuje ovu koncepciju očaja:

“Kjerkegor, kao i Niče pola veka kasnije, vidi ljudsko ja ne samo kao gotov proizvod, neku vrstu entiteta, već kao process u razvoju. Sopstvo nije jednostavno nešto što ja jesam, već nešto što moram postati … Biti ja znači započeti proces u kojem se postaje nešto … U suštini, osoba je u očaju ako ne uspe u potpunosti biti ja. Svest o praznini sopstva rezultira onim osećajem koji obično nazivamo očajanjem ….”

Stiven Evans, Kjerkegor

Zbog kratkog ljudskog života možemo se samo približiti idealu samopouzdanja, ali prema Kjerkegoru kretanje ka takvom stanju predstavlja najveći i najisplatljiviji zadatak, ili kako objašnjava Rolo Mej:

“Volja da bude ono što jeste čovekov je istinski poziv … blokade u samosvesti [se javljaju] jer pojedinac [nije] u stanju da se kreće kroz nagomilane anksioznosti u različitim tačkama svog rasta. Kjerkegor jasno stavlja do znanja da samopouzdanje zavisi od sposobnosti pojedinca da se suprotstavi anksioznosti i da napreduje uprkos tome.” 

Rolo Mej, Značenje anksioznosti

Neki ljudi prave velike korake u pravcu ogromnog samopouzdanja. To su osobe velikog karaktera i blistave ličnosti. Većina ljudi, međutim, usporava ili prestaje sa svojim razvojem i umesto da napreduje ka idealu „sebe kakav zaista jeste“odstupa se od njega. Loši uticaji, loša sreća ili samo lenjost i strah najčešći su krivci za ovaj neuspeh. Od onih koji su zaostali u razvoju, neki su svesni svoje nevolje i toliko svesni svog očaja koji je prema Kjerkegoru pozitivan znak. Što više osećamo svoj očaj, to ćemo imati veću motivaciju da tražimo načine da isti prevaziđemo, ili kako piše filozof Majkl Vots:

“… bilo bi ispravno reći da je očaj najdragocenija bolest poznata čoveku i baš zato nema razloga za očaj … ako patite od ‘egzistencijalnog očaja’, to je vaša potencijalna ‘karta’ za slobodu.” 

Majkl Vots, Kjerkegor

Ali nisu svi ljudi čiji način života ometa kultivaciju istinskog ja, svesni jame očaja u koju se spuštaju. Neki pojedinci, za koje bi ih celokupna svest o sopstvenoj situaciji preplavila očajem, zapravo veruju da je životni put kojim se kreću ispravan i odgovarajući i da će dovesti do ispunjenja. Ali prema Kjerkegoru, ove nesrećne duše muškaraca ili žena koje su pogođene još neotkrivenom degenerativnom bolešću ili kako je napisao:

„… [Nesvesni] očajnik je u istoj situaciji kao i konzument; najbolje se oseća, sebe smatra najzdravijim, drugima se može činiti da je u vrhunskom stanju, baš kada je bolest najkritičnija. “

Seren Kjerkegor, Bolest na smrt

Dve sile u današnje vreme mnoge gurnu u ovo kritično stanje: iskvareno stanje savremenog konformističkog načina života i ljudska sklonost ka samozavaravanju. Konformnost nije ni dobra ni loša, jer njena vrednost zavisi od načina života koji se promoviše. Ako promoviše zdravo funkcionisanje tela i uma, konformnost je dobra, ako zaustavlja razvoj pojedinca, tada je konformnost loša. U savremenom svetu veća je verovatnoća da će nas konformnost dovesti do toga da se povučemo od ideala punog sopstva, nego da promovišemo njegov procvat, a to proizilazi iz prekomerne usredsređenosti koje današnje društvo polaže na spoljašnje vrednosti. Bogatstvo, socijalni status, popularnost, lep izgled i moć nad drugima dominantne su vrednosti modernog konformizma i to stvara psihološki osakaćene pojedince. Svetom iznutra mora se jednako ovladati kao i svetom izvan nas, a to znači da se, da bismo iskusili kultivaciju punog samopouzdanja, moramo fokusirati i na unutrašnje vrednosti kao što su emocionalna inteligencija, psihološka otpornost, hrabrost, integritet, tolerancija i sposobnost da mislimo svojom glavom. Savremeni konformista sa sopstvenim fokusom usmerenim ka spolja zanemaruje ove unutrašnje vrednosti i na taj način se bori da se kreće u pravcu punog sopstva i zbog toga pronalazi sebe u očaju, ili kako je napisao Kjerkegor:

“Posmatrajući mnoštvo ljudi oko sebe, zaokupljenih svim vrstama svetovnih poslova, mudrošću prema putevima sveta, takva osoba zaboravlja sebe … ne usuđuje se da veruje u sebe, smatra sebe previše rizičnim, smatra da je mnogo lakše i sigurnije biti poput ostalih, postati kopija, broj, čovek iz mase. Ovaj oblik očaja u svetu ostaje praktično neprimećen. Gubitkom sopstva na taj način, osoba stiče sve što je potrebno za besprekornu performansu u svakodnevnom životu, za postizanje velikog uspeha u životu … Daleko je od toga da neko pomisli da je u očaju, on je upravo ono što bi ljudsko biće trebalo da bude. Naravno, svet generalno ne razume šta je zaista zastrašujuće. Očaj koji ne samo da ne stvara neprijatnosti u životu, već život čini ugodnim i komfornim, prirodno se ni na koji način ne smatra očajanjem.” 

Seren Kjerkegor, Bolest na smrt

Međutim, konformizam podstiče očaj i nudi način da muškarac ili žena poreknu sopstveni očaj samozavaravanjem. „Ništa nije tako teško kao ne zavaravati se“, napisao je Vitgenštajn, a jedan od oblika obmane koji koristi konformista je tvrditi da u njegovom načinu života nema ništa loše, nego da nešto nije u redu sa spoljnim uslovima. „Nisam se popeo na dovoljno stepenica na lestvici društvenog uspeha i stekao dovoljno bogatstva i statusa“, ​​tvrdi konformista. Ili konformista krivi prijatelje ili članove porodice za svoju nesreću i kao rezultat ove racionalizacije i uverenja da je dobar život proizvod postizanja određenih spoljnih vrednosti udvostručuje svoju posvećenost usaglašenosti i u tom se procesu odlazi sve dalje prepoznajući da je njegov očaj ukorenjen u njegovoj jednostranoj zaokupljenosti spoljnim. Ako ove samoobmane ne uspeju da potisnu njegov osećaj očaja van periferije svesti, konformista se okreće alkoholu, drogama ili ometajućem ekranu televizora kako bi mu pomogao da ostane nesvestan istinske prirode i dubine svog očaja.

“U jednom trenutku mu je gotovo postalo jasno da je u očaju; ali onda mu se u drugom trenutku ipak učini kao da njegova neraspoloženost može imati druge razloge… nešto izvan njega, i ako bi se ovo promenilo, ne bi bio u očaju. Ili možda, preusmeravanjem ili na neki drugi način, na primer, poslom i zauzetošću kao sredstvom ometanja, on sopstvenim naporima nastoji da sačuva nejasnoće svog stanja. ” 

Seren Kjerkegor, Bolest na smrt

Da bi izbegao opasno stanje konformzma, Kjerkegor poziva da razvijamo hrabrost da prihvatimo da u našim postupcima i načinima sagledavanja može biti grešaka i da shvatimo da osećaj očaja treba prigrliti i ispitati, a ne negirati:

“Očajan čovek koji nije svestan da je u očaju, u poređenju sa onim koji je toga svestan, samo je još jedan negativan korak dalje od istine i spasenja.”

Seren Kjerkegor, Bolest na smrt

Osvešćivanje očaja predstavlja prvi korak, jer se takođe mora preduzeti akcija da bi se ostvarila željena promena. Kjerkegor, stoga, preporučuje odabir personalizovanog ideala koji će oblikovati tok našeg života, onog koji promoviše unutrašnji razvoj i ovladavanje spoljnim svetom, jer su i jedni i drugi neophodni da bi se krenulo ka potpunom sopstvu. Drugim rečima, potrebno nam je nešto ka čemu težimo, što nas primorava da ostvarujemo sopstvene potencijale, a najbolji način koji tome doprinosi je otkrivanje svrhe.

Strast je ideja, cilj ili način života koji je smislen, trajan i uz pomoć koje naš život dobija autentičan izraz onoga ko smo mi zapravo. Sa strašću život ima pravac; bez strasti mi smo samo pasivne lutalice i prema tome smo podložni bezumnom prilagođavanju i zaostalom razvoju koji leži u korenu očaja. Što se tiče važnosti otkrivanja strasti, Kjerkegor piše:

“Da bi mi u mislima bilo jasno šta treba da uradim, a ne šta treba da saznam, u kojoj meri je određeno razumevanje moralo prethoditi svakoj akciji. Stvar je u tome da razumem samog sebe … stvar je u tome da pronađem istinu koja je istinita za mene, da pronađem ideju zbog koje mogu da živim i da umrem.”  

Seren Kjerkegor, The Journals of Kierkegaard 1834–1854

Strast ili ideja koja drži tok našeg ja na okupu i pomaže nam da napredujemo ka punom samopouzdanju može biti vrednost ili skup vrednosti; možemo živeti i umirati za avanturu, ljubav, kreativnost, lepotu, slobodu ili istinu. To može biti nešto što negujemo kao što je porodični, lični i duhovni rast ili poziv. Ili to mogu biti uzvišeni i smisleni ciljevi koji čine svrhu našeg života i koje smo odlučni postići po svaku cenu, jer kao što je napisao Kjerkegorov filozofski brat po oružju Fridrih Niče u neobjavljenoj belešci:

“U koju svrhu postoji čovečanstvo, to ne bi trebalo da nas brine: zašto ste tamo, to treba da  se zapitate: a ako nemate spreman odgovor, postavite sebi ciljeve, visoke i plemenite ciljeve, i propadnite u težnji za njima! Ne znam ni za jednu bolju životnu svrhu od toga što bih propao u pokušajima za velikim i nemogućim.”  

Niče. Neobjavljene beleške iz 1873. godine

Mnogi ljudi danas više brinu o tome da isprate najnoviju modu i tehnologiju, da dobro izgledaju na društvenim mrežama, dostignu i održe bogatstvo i socijalni status i uopšte da se prilagođavaju onome što se smatra društveno poželjnim, nego što je stanje njihove duše i vrednost njihovog života. I tako, Kjerkegorovi uvidi služe kao preko potreban protivotrov za prazninu našeg doba. Njegova filozofija je podsetnik na potrebu da razmišljamo o tome ko smo i zašto radimo to što radimo. Njegova oštrina pomaže u probijanju laži koje sami sebi govorimo i shvatanju obmanjujuće motivacije koja može stajati iza naših odluka i ponašanja. Njegova psihološka analiza, važnost periodičnog promišljanja o tome da li je život koji vodimo život na koji ćemo zaista biti ponosni kako se bližimo kraju ili podležemo samoobmani i negiramo svoj očaj i tako osuđujemo sebe na duboko žaljenje.

“Jer kakva je korist čoveku ako stekne svet, a izgubi dušu?” 

Ili kako je Džon Mulen napisao: 

“Seren Kjerkegor je bio filozof ljudskog duha. Razumeti šta govori znači biti izazvan kao osoba, izazov je u obliku ispitivanja čija je tema vrlo jednostavna: vi ste postojeća osoba, ljudsko biće; da li se prema ovoj činjenici odnosite ozbiljno i sa poštovanjem koje ona zahteva? Ili biste radije izbegli to pitanje?” 

Džon Mulen, Kjerkegorova filozofija: Samoobmana i kukavičluk u sadašnjem dobu

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

 

One comment

  1. Одличан чланак.
    Додуше, пристрасан сам, Кјеркегор је мој фаворит, а његовом тезом о очајању, започео сам свој роман Рукопис једног меланхолика.
    “,,,Изабери дакле очајавање. Очајавање је бирање.Шта се ту бира? Бира човек самога себе, али не у својој непосредности, не као случајну личност, већ у својој вечној важности… Није далеко време када ће се, можда по доста скупу цену, сазнати, да полазна тачка за налажење апсолутнога није сумња него очајање”

    Поздрав!

Leave a Reply