Zašto briga zbog mišljenja drugih ljudi rađa mentalnu bolest

Posted by

Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  

Epiktet, Razgovori

Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  

“Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  

Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi

Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 

Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 

Karl Jung, Psihologija i religija

Jung se nije zalagao za negiraje vrednosti svetskog uspeha, već je njegova poenta bila u tome da bez poboljšanja i ulepšavanja unutrašnjeg čoveka ili onoga što je stanje naše psihe, spoljni uspeh nas neće učiniti bogatijima. Možemo se okružiti bogatstvom materijalnih dobara, možemo postići savremeni društveni ideal lepote i stila, vršnjaci nam se mogu diviti, ali ako je unutrašnji čovek zanemaren, beda i patnja će proganjati naše dane, ili kako objašnjava:

Zar vas nije sramota dok hodate pogrešnim smerom u životu, što mi se rugate zbog toga što hodam unazad?”

Diogen iz Sinope, Izreke i anegdote

Diogen  je bio toliko uspešan u tome da se odvoji od bilo kakve brige o tome šta drugi ljudi misle o njemu da je dostigao nivo slobode o kojoj većina može samo da sanja – lanci tuđih mišljenja više ga nisu stezali, teret socijalne validacije nije ga pritiskao i umesto da oblikuje svoj život tako da izgleda dobro u očima drugih, jedina svrha mu je bila da neguje sopstvenu veličinu kroz savladavanje tela i uma. 

Kada je neko rekao Diogenu: ’Većina ljudi ti se smeje’, on je odgovorio, ‘I nesumnjivo se i magarcima smeju; ali kao što se magarci ne obaziru na njih, tako ni ja.’”

Diogen iz Sinope, Izreke i anegdote

Ovakav pristup životu nije rezultirao time da su svi njegovi savremenici ismevali Diogena, već su mu se divile mnoge poznate ličnosti – Aleksandar Veliki je bio toliko impresioniran njegovim karakterom da je izjavio:

“Da nisam Aleksandar, voleo bih biti Diogen!” 

Diogen iz Sinope, Izreke i anegdote

Veliki stoički filozof Epiktet smatrao je Diogena retkim primerom stvarnog mudraca:

Ali mogu vam pokazati slobodnog čoveka da bih vas spasio potrebe da dalje tražite primer. Diogen je bio slobodan.”

Epiktet, Razgovori

Da bismo se približili idealu Diogena, moglo bi nam biti korisno usvojiti sledeći način razmišljanja u sopstvenoj praksi: ne sprovodimo dela neusklađenosti samo da bismo privukli pažnju ili iznervirali ljude. Svrha je da naučimo više o ljudskoj prirodi i više o sopstvenom potencijalu. Vežbamo ono što je Niče nazvao „psihološkim posmatranjem“, pa kada naši postupci izazivaju podsmeh ili neodobravanje, možemo slediti savete filozofa Artura Šopenhauera koji je savetovao sledeće:

“Ako naiđete na neku posebnu osobinu podlosti ili gluposti… morate biti oprezni da ne dozvolite da vas to nervira ili uznemirava, već da na to gledate samo kao na dodatak svom znanju – novu činjenicu koju treba uzeti u obzir prilikom proučavanja karaktera čovečanstva. Vaš stav prema njemu biće stav minearologa koji naleti na vrlo karakterističan primerak minerala.”

Artur Šopenhauer, Paraneze i maksime

Još jedan način da ublažite žaoku podsmeha je podsetiti se da su ljudi koji najbrže sude i koji preteruju sa uvredama oni čija su mišljenja najmanje bitna. Oni nisu muškarci i žene zdravog uma, već pojedinci izjedani bolešću koji kritiku koriste kao sredstvo za projektovanje sopstvene bede i mržnje prema sebi na druge, i kao što je Epiktet napisao:

Ko su ti ljudi čije divljenje tražite? Nisu li to oni koje ste navikli da opisujete kao lude? Pa, da li je to onda ono što želite – da vam se dive ludaci?”

Epiktet, Razgovori

Ova drevna filozofska praksa dobrovoljnog izlaganja podsmehu i odbacivanju uči nas važnoj lekciji: svet se ne završava kada nas neko osramoti i nema štete kada drugi ne odobravaju naše načine sve dok su nam prijatne akcije koje preduzimamo. Vremenom će uvrede i negativne presude drugih ljudi postati puke reči koje nam mogu proći kroz uši, a ne uznemiravati um. Nećemo se više osećati primorani da živimo pozivajući se na druge i ako smo tada spremni da slušamo poziv svog unutrašnjeg muškarca ili žene, pred nama će se otvoriti veći život. Oslobođeni ismevanja i straha, oslobodićemo se bolesti zapadnog čoveka.

Najveći stepen junaštva koji pojedinac može dostići je znati kako se suočiti sa podsmehom; još bolje, da znam kako da samog sebe učinim smešnim i da ne pokleknem pred podsmehom.”  

Migel de Unamuno, O tragičnom osećanju života

Prevod: Psiho ćoše

Izvor: Academyofideas

Leave a Reply